Prvi roman dvadesetogodišnjeg Matije Pavićevića “Jutarnji bluz” je priča o mladom Beograđaninu, generaciji Z, stvarima koje muče mlade ljude i zbunjuju njihove roditelje.
Knjiga prati glavnog junaka, mladog Dorćolca koji je napisao prvu knjigu i čekajući da mu se neko od izdavača javi, lunja Beogradom bez plana. Da se ne radi o romanu, lako bi se zamislili kadrovi neke domaće serije u kojoj glavni likovi traže sebe.
Matija Pavićević je živeo i odrastao u Beogradu, Nemačkoj, Grčkoj, Francuskoj, Finskoj i Izraelu. Trenutno studira u Rimu. Razgovarali smo pre nego što je odjurio na predavanja, putem video call-a.
Kako si počeo da se baviš pisanjem u ovoj digitalnoj eri?
– Sa 15 godina sam počeo da pišem pesme, ali sam imao želju da radim priče o svojoj okolini u Beogradu. Živeo sam četiri godine u Berlinu i kada sam stigao u Beograd, sve mi je bilo drugačije. Sve stvari sa kojima sam se sretao su mi bile čudne, kod kuće smo videli mnogo više nego preko, pa smo nekako i sazreli ranije.
Tvoja generacija živi digitalne mreže, neprestano uz sebe ima gedžete, ne čitaju knjige. Kome se onda knjigom ti obraćaš? Ko je tvoj čitalac?
– Ne bih se složio da ne čitaju. Uvek je bilo onih koji čitaju neko drugačije štivo. Ja sam pisao za sebe, obraćam se sebi, i svima koji se pronalaze u tim mojim rečima. Knjiga može da bude i za moju generaciju i za starije.
Da li provodiš mnogo vremena na društvenim mrežama i ometa li te to u pisanju?
– Provodim, ali nije to nešto što mi ne da vremena za druge stvari. Studiram komunkacije i digitalne medije. To mi je pomoglo da na nove medije gledam kritički.
Deluje kao da je generacija o kojoj pišeš apatična, da joj ništa nije važno. Da li je to zaista tako?
– Retko šta je važno mojoj generaciji. Vlada nezainreetsovanost za sve, ne znam šta može da nas pokrene, čemu se nadamo i šta priželjkujemo. Ne vidim ni šta može da nas navede da osetimo bilo šta.
A šta je uzrok tome i može li to da se promeni?
– Mislim da su uzrok društveni mediji i tehnologija. Dobijamo toliko informacija, različith stvari, gomilu loših vesti koje pročitaš i ne možeš da osetiš više ništa. Samo užas za užasom i daviš se u moru informacija, gubiš bilo kakvu empatiju.
Da li si pesimista?
– Jesam.
Zašto?
– Valjda sam se takav rodio, ili sam postao u međuvremenu, nisam siguran. Samo ne vidim da će se nešto bolje desiti.
Šta ti u Rimu nedostaje iz Beograda?
– Nedostaju mi prijatelji, porodica. Uvek mi nedostaje Beograd kao grad, to je jedino mesto koje osećam kao dom i znam da je moj. Gde god da odem nikada neću moći da imam taj osećaj.
A šta Beogradu fali da bi bio Rim?
– Rim ima zdraviju atmosferu, nema predrasuda, nikoga ne zanimaš kao osoba, tu su i sigurnost, bezbednost, uređenost. I još nešto važno – organizacija grada je na većem nivou nego kod nas.
Koje knjige bi ubacio u lektiru?
– Savremena dela s kojima mladi mogu da se povežu, klasici ih samo odvraćaju od čitanja. Na primer, za početak neke trilere jer su kao da gledaš film. Ja sam uz trilere počeo masovno da čitam. Treba im dati knjige koje imaju “lakši jezik”, na primer Bukovskog, Hemingveja, od domaćih pisaca Marka Vidojkovića, Ivana Tokina. Sigurno se neće navući na čitanje “Anom Karenjinom”.
Kako komentarišeš masovni odlazak mladih iz Srbije?
– Normalno je s obzirom na okolnosti. Zašto bi neko ostajao kad se ne nude normalni uslovi za život?
Da li ti planiraš da živiš negde daleko ili da se vratiš?
– Ja bih se vratio, mnogo volim Beograd ali ako budem imao priliku da živim normalno. Najviše bih voleo da mogu da ostanem u svojoj zemlji.
Visoko.co.ba/6yka.com
Ako želite preuzeti tekst ili dio teksta čiji je autor Visoko.co.ba, dužni ste navesti naš portal kao izvor autorskog teksta! Isto se odnosi i na fotografije i video materijale čiji je autor portal Visoko.co.ba ili materijale koji su dati portalu na korištenje.
Član 14. Kodeksa za štampu i online medije BiH: Značajna upotreba ili reprodukcija materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja prava, osim ako dozvola nije navedena u samom materijalu.