Zašto nam se deca ubijaju?

Obio fioku u kojoj je otac držao oružje i pucao sebi u usta.

Kraj!

Kraj jednog života u povojima. Kraj jednog djetinjstva koje trebalo još da traje! Kraj svih nadanja, maštanja i snova. Kraj radosti i smeha!

Zašto nam se deca ubijaju?

Suicid ili samoubistvo je oduzimanje vlastitog ŽIVOTA. Svesno je i namerno, i po statističkim podacima u Americi odnosi više života nego bilo kakva bolest ili prirodni uzrok.

Gde smo pogrešili? Zašto? Ko je kriv? Da li je to kuga modernog doba? Da li je to moderni tifus koji se ne može preležati?

Suicidalne tendencije, kao i suicidalno ponašanje rezultat su međusobno složenog delovanja porodičnih, psihijatrijskih i društvenih činilaca. Rizične pojave koje mogu izazvati suicid su: prethodni pokušaji samoubistva, veliki stresovi poput gubitka bliske osobe, prijatelja, problemi u školi, sukobi među prijateljima, razvod braka roditelja, prekid veze, saznanje o teškoj bolest i mnoge druge.

Statistika kaže da je mnogo više suicidalnih pokušaja i naznaka, nego samih suicida, ALI je itekako važno na vreme shvatiti upozorenje. Prepoznati poziv u pomoć koji mlada osoba šalje okolini.

Čitajuci o ovoj pretužnoj vesti, nemoguće je ne obratiti pažnju na komentare. Na reakciju ljudi koji su saznali za ovu tragediju. Prvo želim da kažem – ne ulazite u tuđu bol. Ne čačkajte ranu koja na smrt boli, a smrti nema. Jer, u tim cipelama ne hodate.

Prečest je komentar – zašto ste grdili dete zbog ocena? Ne ubijajte te jadne roditelje svakim svojim komentarom. Tih nekoliko minuta koliko vam je potrebno da napišete komentar, iskoristite da vidite gdje je vaše dete. Čemu se radovalo danas vaše dete? Zbog čega je juče bilo tužno? Da li o svemu možete razgovarati sa svojim detetom? Jer, to što se desilo njima, nije tamo negdje, to nije samo njihov problem… To je problem koji nagriza mnoge porodice, samo se kasno uočava. Gledajte i slušajte svoju decu!

Suicid i pokušaj suicida nisu psihijatrijski poremećaji sami po sebi, već simptomi emocionalne patnje, koji mogu biti povezani sa određenim psihijatrijskim poremećajima, posebno depresijom. Često se pitamo kako neko, ko je praktično tek počeo živjeti, jednostavno odluči nestati? Priznajte, kada čujemo da neko najavljuje suicid, olako kažemo – samo traži pažnju. Osobe koje to najavljuju itekako traže pomoć, oni pate jer ne znaju kako dalje, ne vide izlaz. Često se dešava da ne ostane sve na jednom pokušaju, upravo iz razloga jer se ne reaguje adekvatno na vapaj, na bol, na nemoć.

Devojčice češće razmišljaju o suicidu, a dečaci ih lakše realizuju.

Razlozi su sledeći: mnoga samoubistva se događaju u kontekstu socijalne izolacije, a poznato je da je potreba za individualizacijom i osamljivanjem, najizražajnija u pubertetu i adolescenciji. Manjak podrške i razumevanja u tim kritičnim godinama povećava ranjivost i dovodi do razmišljanja o suicidu. Promene u kognitivnom razvoju (kognitivni razvoj usmeren je na razumevanje i osmišljavanje vanjskog sveta, uključuje sposobnost mišljenja, rasuđivanja, učenja i rešavanja problema) takođe su česti uzroci u razvoju suicidalnog ponašanja koje je najizražajnije u doba puberteta i adolescencije.

Devojčice su sklonije suicidalnim pokušajima, ali ih dečaci uglavnom izvrše. Dečaci koriste nasilnije metode i češće ponavljaju pokušaje. Dečaci imaju veći broj antisocijalnih ponašanja i problema sa zakonom, češću zloupotrebu sredstava ovisnosti, više finansijskih problema i personalnih gubitaka, što doprinosti većem broju pokušaja suicida.

A mi i dalje verujemo da se više pažnje treba posvetiti ženskoj deci u toj dobi, jer žensko dete će se obrukati, izgubiće čast i poštovanje, a za sinove kažemo – ma on je muško, lakše mu se sve oprosti! Grešimo! A, nećemo da učimo, da slušamo, da se menjamo.

Većina dece i adolescenatea koji počine suicid su imali neki duševni poremećaj pre smrti. Ti mladi ljudi, u većini slučajeva, su imali određene poremećaje u raspoloženju (najčešći su anksioznost i depresija). Pokazatelji koji mogu pomoći da se prepozna suicidalno dete su nizak stepen smopoštovanja, hronična depresija, sklonost ka samopovređivanju, smanjena kontrola poriva, poremećaji u ophođenju prema okolini, odbacivanje i nezadovoljstvo trenutnim načinom življenja, bez volje za promenom i borbom.

Uspešno prepoznavanje problema je jedini način za sprečavanje tragedije. Potrebno je delovati psihoterapijski ne samo sa osobom koja ima suicidalne misli, već i sa porodicom te osobe. Problem nije rešen, ako samo sprečite osobu da oduzme sebi život. Uzrok problema je mnogo dublji.

Podstičite decu da pričaju, da budu otvoreni. Naučite ih da nije sramota imati problem, da nije sramota ako se takve misli jave. Objasnite detetu da ono niti je ludo, niti je samo u svemu tome. Naučite decu da je život splet problema koji se uspešno rešavaju!

lolamagazin.com/visoko.ba