U gužvi

To je to. Konačno sam odlepila. Počela sam da upijam mudrosti iz trećerazrednih holivudskih filmova.

Ali zar nije to tačno? U kompletoj svojoj banalnosti, to je istina.

Sećanja su pomalo kao mađioničarski trik: nisu baš nestvarna, ali nisu ni stvarna. Ja se uvek sećam onog što je lepo i dobro. Onog što me raznežilo. Što me je dirnulo. Kad naiđu ona loša sećanja, brzo ih zaobiđem, a u tom zaobilasku malo doteram, popravim, opravdam tog nekog (možda čak i sebe), ispravim leđa i kažem: „Ma mora da nije to bilo BAŠ TOL’KO loše!“ i nastavim dalje.

Dobar je to recept za miran san. Osim mirnog sna donese ono staro „istorija se ponavlja“, jer zbog zanemarivanja nečeg što je loše neke lekcije nikad ne naučim. Pa me neki isti ljudi na isti način iznevere. I svakog se puta iznenadim. Ali to je neka druga priča.

Ova priča je o saobraćajnoj gužvi. O ljubavi između redova, o onom koji ti prija i kad sve oko tebe ne valja.

Naša saobraćajna gužva su dečje bolesti, umor, neke nerazrešene situacije na poslu, redovi na kasi i… može u nedogled.

– A što pišeš o tome?

– O čemu?

– U stvari, pretpostavljam da hoću da pitam: zašto lepo ne pišeš o meni? – Žmu se smeška izazivački.

– Pa pišem baš o tebi.

– Ne tako. Pusti saobraćajnu gužvu. Kog to zanima? To svi imaju.

– Da, ali se svako drugačije s tim nosi i…

– To nije važno.

– Ne, nego si ti važan? To hoćeš da kažeš? – sad se već ja smeškam.

– Naravno. Ljudi vole nežne priče. Lepe priče.

– Trećerazredne holivudske romantične zaplete?

– A šta fali našem ljubavnom zapletu? – priđe mi korak bliže.

– Poljubac? – pogledam ga značajno.

Teško je predvideti šta se desilo posle.

lolamagazin.com/visoko.ba