Zatupljivanje je svrha obaveznog školovanja

Jedan od najsigurnijih načina da prepoznate istinsko obrazovanje jeste činjenica da ono ne košta mnogo, ne zavisi od skupih igračaka, napisao je Džon Tejlor Gato

Evo jedne subverzivne knjige koja uopšte ne pretenduje da bude takva – „Zatupljuju nas: tajna strategija obaveznog školovanja” američkog pedagoga Džona Tejlora Gata. Govori o štetnosti masovnog školovanja u Americi, obrazovanja koje stvara poslušne službenike, a suzbija u ličnosti nasušno kritičko i kreativno mišljenje. U SAD je ovo delo imalo više izdanja, kod nas ga je u prevodu s engleskog Ivane Milenković objavio čačanski „Gradac”. Pošto je svoje eseje objavio pod ovim naslovom, i posle niza predavanja i gostovanja u različitim američkim institucijama, Gato je dobijao pisma roditelja koji su odlučili da svoju decu obrazuju kod kuće. Trideset godina predavao je, pisao knjige i bavio se pitanjima američkog obrazovnog sistema, a preminuo je oktobra 2018.

Osnovna teza koju dokazuje Gato jeste da masovno školovanje škodi deci, i da je potrebno imati ga manje, a ne više. Prema mišljenju autora, umrežene škole pretvaraju se da obrazuju, a u stvari nas džepare, kao što je to Sokrat pre nekoliko hiljada godina i predvideo.

„Jedan od najsigurnijih načina da prepoznate istinsko obrazovanje jeste činjenica da ono ne košta mnogo, ne zavisi od skupih igračaka i sokoćala. Doživljaji koji omogućavaju da se ono desi, i samosvest koja ga pokreće su maltene besplatni. Na obrazovanju je teško od jednog dinara napraviti dva. Ali školovanje je čudesna mutljavina, koja neprestano biva sve prepredenija”, napisao je Džon Tejlor Gato, koji ukazuje i na misao matematičara i filozofa Bertranda Rasela da masovno školovanje u Americi ima duboko antidemokratsku svrhu, da je ono spletka da se veštački proizvede nacionalno jedinstvo ukidanjem ljudske raznolikosti i poništavanjem kovačnice koja tu raznolikost proizvodi, a to je porodica. Prema mišljenju lorda Rasela, kako naglašava Gato, masovno školovanje stvorilo je prepoznatljivog američkog učenika: antiintelektualnog, sujevernog, bez samopouzdanja, a koji ima svog pandana u bilo kojoj drugoj naciji, bivšoj ili sadašnjoj. Ta školovana deca, rekao je Rasel, postala su građani tanušnog „masovnog karaktera, koji preziru izuzetnost i estetičnost, bivajući nedorasli ličnim krizama sopstvenih života”.

Podsticaj da napiše ovu knjigu, po sopstvenom priznanju, Gato je dobio 1990. godine, kada je osvojio prvu od nekoliko nagrada za učitelja godine. Mislio je da samo uljudno zahvali na dodeli, kada je od jednog bivšeg učenika dobio ideju da ipak javno iznese neka svoja zapažanja. Tako je napisao govor „Psihopatska škola”, u kojem je opisao nekoliko obrazaca patološkog ponašanja kod školske dece, kako one iz bogatih, tako i one iz siromašnih porodica. Taj govor pročuo se širom države, usmenim putem, ali i zahvaljujući manjim časopisima, pa su Gatu zatim masovno stizala pisma i podstreci na to da objasni specifične mehanizme kao uzroke ovakve patologije. Gatov drugi govor „Nastavnik od sedam nauka”, održan prilikom prihvatanja nagrade za nastavnika 1991. godine države Njujorka, bio je objavljen u stotinama časopisa. Ubrzo je nastavnik koji je držao predavanja trinaestogodišnjacima, pozvan da govori u starom zdanju Senata, Centru za umetnosti u Nešvilu, na inženjerskom akademskom seminaru vasionskog centra Nasa, u kompaniji Epl kompjuteri, vladinim agencijama u Singapuru, Kuala Lumpuru, Bogoti…

„Iako sam menjao retoričko ruho ovih govora, da ih prilagodim različitoj publici i okolnostima, moja suštinska poruka bila je (i ostaje) ta da je prinudno institucionalno školovanje apsolutno nemoguće reformisati jer je ono već u potpunosti uspešno! Briljantno izvršava tačno ono za šta je prvobitno bilo osmišljeno, a to je da bude ’obrazovna’ komponenta jedne centralizovane privredne masovne proizvodnje, kojom se upravlja iz šačice komandnih centara. Takva privreda ima nezajažljive potrebe: da bi funkcionisala, ona zahteva određenu vrstu ’ljudskih resursa’, posebno onu koja kompulzivno sebe određuje kupovinom stvari, posedovanjem svega i svačega, procenjivanjem svega iz perspektive prijatnosti, fizičke bezbednosti i statusa”, objasnio je Gato, dodajući da su škole sjajan mehanizam da se uslove nadolazeće generacije na prihvatanje totalnog menadžmenta, da se svima nama nametne jedna vrsta doživotnog detinjastog ponašanja u interesu naučnog menadžmenta, a njemu su potrebni „krnji ljudi” da bi njima upravljao, zato što oni koji su celoviti odbacuju „produženo starateljstvo”.

Kao nastavnik, Gato je uočio da su deca, zbog toga što im škola oduzima vreme da odrastu, ravnodušna prema svetu odraslih, nisu radoznala, nemaju osećaj za budućnost, okrutna su jedna prema drugoj. Materijalisti su, nesamostalni i pasivni mladi ljudi, a loše se osećaju u ispoljavanju prisnosti.

Kao rešenje za ovakvo stanje Gato nudi žestoku nacionalnu debatu, koja bi trajala godinama. Ako stvari razgovorom ne postanu bolje, on predlaže da se novac kojim je dotirano školstvo, slije natrag u porodično obrazovanje, da zaceli porodice i izleči decu. „Istinska reforma je moguća, ali ne bi trebalo ništa da košta. Treba da preispitamo temeljne premise školstva i odlučimo šta želimo da sva deca nauče i zašto”, smatra autor knjige „Zatupljuju nas”, koji zaključuje: „Životi mogu da se kontrolišu mehanizovanim obrazovanjem, ali će uvek uzvratiti napad oružjem socijalne patologije: drogama, nasiljem, samouništenjem, ravnodušnošću.”

Autor: Marina Vulićević

Izvor: Politika