Sablazan nacionalizma

Ali nacionalizam, ispisan na zastavama svih desnih partija, predstavlja već po sebi složenu pojavu. Videćemo da je sama ideja nacije i nacionalnosti proizvod racionalizacije.

Vladimir Solovjov, koji je 80-ih godina prošlog veka vodio borbu protiv ruskog zoološkog nacionalizma, pravi razliku između egoizma i ličnosti. On tvrdi daje, s hrišćanske tačke gledišta, nacionalni egoizam (nacionalizam) podjednako za osudu kao i lični egoizam. Obično se misli da je nacionalni egoizam moralna dužnost ličnosti i da ne znači egoizam ličnosti, nego njenu požrtvovanost i heroizam. To je veoma značajan rezultat objektivacije. Kada se ono najgore što postoji u čoveku prenosi na kolektivne realnosti, koje se smatraju idealnim i nadličnim, onda ono postaje dobro i čak se pretvara u dužnost. Egoizam, koristoljublje, sumnja, gordost, volja za moć, mržnja prema drugima, nasilje, svepostaje vrlina kada se sa ličnosti prenosi na nacionalnu celinu.  Naciji je sve doznoljeno, u njeno ime se mogu izvršiti i dela koja sa ljudske tačke gledišta predstavljaju zločin. Moral nacije ne želi da zna za ljudskost. Kratak je život pojedinačnog čoveka; život, pak, nacije je dug, on može da traje hiljadu godina. Život nacije ostvaruje vezu vremena koju ne može da ostvari pojedinačni čovek. Pojedinačni čovek oseća vezu sa prethodnim pokolenjima kroz život nacije. “Nacionalno” imponuje svojom dubokom ukorenjenošću u dugotrajan život.

Tu nailazimo na isti problem: gde je egzistencijalno središte, gde je organ savesti: u ličnosti ili u naciji? Personalizam negira da se egzistencijalno središte, središte svesti, nalazi u naciji ili u bilo kojoj drugoj kolektivnoj, neljudskoj realnosti. Ono je uvek u ličnosti. Ličnost nije deo nacije, nacionalnost je deo ličnosti i nalazi se u njoj kao  jedno od njenih sadržajnih obeležja. Nacionalno ulazi u konkretnog čoveka. Jedino u tome je delimična primena one istine da se univerzum nalazi u ličnosti, a ne ličnost u univerzumu. Nacionalnost je okruženje koje napaja ličnost. Nacionalizam je oblik idolopoklonstva i ropstva, rođenog eksteriorizacijom i objektivacijom. Nacionalizam, koji je jedno od porobljavanja nastalih ispadanjem univerzuma iz čoveka, nosi erotski karakter. On se pokreće zahvaljujući erosu i antierosu i po svojoj prirodi je antietičan. Primena etičkih ocena na život nacije čini nacionalizam nemogućim. To je jedan od konflikata erosa i etosa. Nacionalizam, koji je u svojoj dubini erotska sablazan, uvek se hrani lažju i bez laži ne može da se snađe. Laž su već i nacionalna samosvest i uobraženost, toliko smešne i glupe kada se posmatraju sa strane.

Nacionalni egocentrizam, nacionalna zatvorenost, ksenofobija nipošto nisu bolji od ličnog egocentrizma, zatvorenosti i neprijateljstva prema drugim ljudima, i isto tako uvlače u fiktivni i iluzorni život. Nacionalizam je idealizovani oblik čovekovog samouznošenja. Ljubav prema svome narodu (videćemo da narod nije isto što i nacija) jeste veoma prirodno i dobro osećanje, ali nacionalizam zahteva mržnju, neprijateljstvo, prezir prema drugim narodima. Nacionalizam je već potencijalni rat. Ali, glavna laž rođena u nacionalizmu je u tome što, kada god se govori o “nacionalnom” idealu, o dobru “nacionalne” celine, “nacionalnom” jedinstvu, “nacionalnom” pozivu i dr., onda se “nacionalno” uvek povezuje sa privilegovanom vladajućom manjinom, obično s klasama koje vladaju svojinom. Pod “nacijom”, “nacionalnim” nikada se ne shvataju, ludi, konkretna bića, nego apstraktni princip pogodan za neke socijalne grupe. U ovom je izvorna razlika između nacije i naroda koji je uvek povezan sa ljudima. Nacionalna ideologija obično stoji u vezi sa klasnom ideologijom. Apelovanje na nacionalnu celinu je želja da se uguše delovi koji se sastoje od ljudi, bića sposobnih da pate i da se raduju.

“Nacionalnost” se preobraća u idola, zahteva prinošenje ljudskih žrtava, kako to, uostalom, zahtevaju i svi drugi idoli.
Ideolozi nacionalizma se ponose time što oni tobože predstavljaju celinu, dok, u isto vreme, drugi različiti pravci predstavljaju delove ove ili one klase. Ali, u stvarnosti, i klasni interes može se lažno izdavati za interes celine. To je samoobmana i obmana. Što se toga tiče, od ogromnog je interesa suprotstavljanje nacionalne ideologije klasnoj. Ideologija klase ima veoma neprijatnu spoljašnjost i veoma su lake retoričke pobede nad njom. Nacionalna celina postoji hiljadu godina, ima veću vrednost od izdvojenih klasa kojih nije bilo u prošlosti i kojih možda neće biti u budućnosti. Ruski, francuski ili nemački narod je, kao istorijska celina, dublja realnost od ruskog, francuskog ili nemačkog proletarijata. Ali, problem se ne rešava, i čak se ni ne postavlja, onda kada se govori o takvim opštim mestima. U izvesnom istorijskom trenutku problem klase može da bude oštriji i urgentniji od nacionalnog problema, i da neodložno traži brzo rešenje upravo radi samog postojanja nacije. Može da se postavi problem integrisanja klase koja je odbačena i prikraćena u životu nacije.

“Nacionalno” je u ličnosti dublje od “klasnog”; to što sam ja Rus je dublje nego to što sam plemić. I tim pre u objektivnoj stvarnosti “klasni” interes može da bude ljudskiji od “nacionalnog” interesa, to jest u njemu može da bude govora o pogaženom ljudskom dostojanstvu, o vrednosti ljudske ličnosti; u “nacionalnom”, pak, interesu može biti govora o “opštem” koje nema nikakav odnos prema ljudskom postojanju. S ovim je povezana ocena nacionalizma i socijalizma. Neosporno, nacionalizam je plemenskog porekla, socijalizam je hrišćanskog porekla. Socijalizam (ne komunističkog, to jest ne fašističkog tipa) zanima se za ljude, za ljudske vrednosti, ukoliko nije deformisan lažnim svetonazorom; nacionalizam se, pak, ne zanima za ljude, za njega najviša vrednost nije čovek nego je to objektivisana kolektivna realnost koja nije življenje nego princip. “Socijalizam” može da bude duhovniji od “nacionalizma”, jer “socijalno” može da bude zahtev da čovek čoveku bude brat a ne vuk; zajednički “nacionalni” život, pak, može da bude vučiji.

Nacionalisti uopšte ne žele da ljudski život bude u većoj meri zajednički, da bude pravedniji i čovečniji. Pri trijumfu nacionalizma gospodari moćna država nad ličnošću, gospodare bogate klase nad siromašnima. Fašizam, nacional-socijalizam, želi komunitarniji život unutar date nacionalnosti. Ali, on loše to realizuje, dovodi do čudovišnog etatizma i na zverski način se odnosi prema drugim nacionalnostima. Mogućan je nacional-socijalizam, ali u njemu se kao ljudski pojavljuje socijalni elemenat; elemenat, pak rasno-nacionalni znači dehumanizaciju. O socijalizmu je bilo reči ranije. Nužno je još podvući da nacionalizam uopšte nije istovetan sa patriotizmom. Patriotizam je ljubav prema svojoj otadžbini, svojoj zemlji, svome narodu. Nacionalizam, pak, ne samo da nije ljubav, nego je kolektivni egocentrizam, samosvest, volja za moći i nasiljem nad drugima. Nacionalizam je više izveštačen, on je ideologija u kojoj nema patriotizma. Nacionalna samosvest i egoizam su podjednako grešni i glupi kao i lična samosvest i egoizam, ali njihove posledice su daleko sudbonosnije. Isto tako egoizam i porodična samosvest nose zloslutniji karakter od ličnog egoizma i samosvesti. Nemačka nacionalno-mesijanska samosvest, čak kod genijalnih ljudi, kao na primer kod Fihtea, ima komičan karakter; ona se sa strane ne može prihvatati. Svaka projekcija i objektivacija ličnog zla i greha, koja je prenesena na kolektive, rađa maksimum zla i izražava maksimum greha. Tako se učvršćuje čovekovo ropstvo.

* * *

Razlikovanje nacije i naroda, nacionalnog i narodnog, nije samo terminološko pitanje. Ono se još pojavljuje i u drugim jezicima (nation and people, Nation i Volk). Narod je realnost mnogo izvornija i prirodnija od nacije, u narodu postoji nešto doracionalno. Nacija, pak, jeste složeni proizvod istorije i civilizacije; ona je već proizvod racionalizovanja. Najvažnije je da je narod realnost ljudskija od nacije. Narod su ljudi, ogroman broj ljudi koji su dostigli jediistvo, oblikovapost, i koji su dobili osobita svojstva. Nacija nisu ljudi, nacija je princip koji gospodari nad ljudima, vladajuća ideja. Može se reći da je narod konkretno-realan, a da je nacija apstraktno-idealna.

Reč “idealno” nije u ovom slučaju pohvala; naprotiv, ona znači visok stupanj očovečenja. Nacija je dublje povezana sa državom nego narod. Narodnjaštvo je često nosilo antietatistički i anarhistički karakter; nacionalizam je uvek etatistički, uvek hoće moćnu državu, uvek u suštini drhti nad državom više nego nad kulturom. Narod teži sebe da izrazi u likovima, on stvara običaje i stil. Nacija, pak, teži da se izrazi u državnoj moći, ona stvara oblike vlasti. Nacionalizam fašističkog tipa znači gubitak “nacionalne” (ako se ova reč upotrebi, kao što se često čini, u identičnom smislu sa “narodnim”) specifičnosti, u njemu nema ničeg “nacionalnog”, on znači oštru racionalizaciju i tehnizaciju narodnog života, on nipošto ne strepi nad kulturom. Svi savremeni nacionalizmi liče jedan na drugog, kao dve kapi vode, baš kao što jedna na drugu liče sve diktature, sve organizaci-je političke policije, sve tehnike naoružavanja, sve sportske organizacije.

Nemački nacional-socijalizam je sve do svoje konačne pobede bio jedan od oblika narodnjaštva koji suprotstavlja organski i komunitarni karakter narodnog društvenog života formalnoj organizaciji države, on je stajao iza Gemeinschaft;, a protiv Geselschaft. Ali, posle svoje konačne pobede, nacionalizam je postao opsednut voljom za državnom moći i narodnjački elementi su u njemu oslabili. U njemu se prekinula tradicija nemačke kulture. Nacionalizam ponajmanje brine za duhovnu kulturu i stalno ograničava njene tvorce. Nacionalizam uvek dovodi do tiranije. Nacija je jedan od idola, jedan od izvora ljudskog ropstva. Suverenitet nacije je laž, kao što je laž i suverenitet države, kao i svi suvereniteti na zemlji što su laž. Ovi suvereniteti mogu da imaju kako desne, tako i leve oblike pojavljivanja, a oni su uvek čovekov tiranin.

Narod, u krajnjoj liniji, bliži je radu kao osnovi socijalnog života, bliži prirodi. Ali, i narod može da postane idol i izvor ljudskog ropstva. Narodnjaštvo je jedno od sablazni i ono lako zadobija mističke oblike – duša naroda, duša zemlje, mistička narodna stihija. Čovek može potpuno da se izgubi u toj stihiji. To je nasleđe i ostatak izvornog kolektivizma, pre buđenja duha i ličnosti. Narodnjaštvo je uvek duševno, a ne i duhovno. Ličnost kao egzistencijalno središte, kao središte svesti i savesti, može biti suprotna narodu. U ličnosti je materinsko okrilje, a narodno (nacionalno) i jeste to okrilje. Ali, pobuna ličnosti je pobeda duha i sloboda nad prirodnom i narodnom stihijom. Robovanje narodu je jedan od oblika ropstva. Valja se setiti da je upravo narod vikao: “Raspni, raspni Ga” kada je pred njim stajao sin Čovečiji i sin Božiji. On je tražio raspinjanje svih svojih proroka, učitelja, velikih ljudi. To je dovoljan dokaz da u narodu nije središte savesti. U narodnjaštvu postoji izvesna istina, ali postoji i velika laž koja se izražava u klanjanju ličnosti pred kolektivom.

Istina je uvek u ličnosti, u kvalitetu, u manjini. Ali, ova istina u svojem životnom projavljivanju mora biti povezana s narodnim životom, ona ne znači izolaciju i zatvaranje. Nacionalni mesijanizam je sablazan i nije spojiv sa hrišćanskim univerzalizmom. Ali, vera u poziv svoga naroda neophodna je za njegovo istorijsko postojanje.

Faktički, “nacionalno” i “narodno” se mešaju i često upotrebljavaju u jednom te istom smislu, isto kao što se mešaju Gesellschaft; i Gemeinschaft. “Nacionalno” sadrži u sebi veći stepen racionalizacije nego “narodno”. Ali, i jedno i drugo oslanja se na kolektivno nesvesno, na veoma snažne emocije koje vode eksteriorizaciji ljudskog postojanja. Čoveku je potreban izlaz iz usamljenosti, potrebno mu je prevladavanje ledene otuđenosti sveta. To se događa u porodici, to se događa u naciji, u nacionalnoj zajednici. Individualni čovek ne može neposredno da se oseća pripadnikom čovečanstva, neophodno mu je da pripada bližem i konkretnijem krugu. Kroz nacionalni život čovek oseća vezu sa pokolenjima, vezu prošlosti sa budućnošću. Čovečanstvo ne postoji izvan čoveka, ono je u čoveku, i u čoveku je najveća realnost, s ovom realanošću je povezana čovečnost. Nacija, takođe, postoji jedino u čoveku. Objektivna realnost nacije je eksteriorizacija, jedan od plodova objektivacije, ne više. Ali, različiti stupnjevi objektivacije daju različite stupnjeve bliskosti, konkretnosti, potpunosti. Čovečanstvo se predstavlja kao nešto daleko i apstraktno, dok je istovremeno ono čovečnost kod čoveka. Nacionalizam podjednako guši i čoveka, i ljudsku ličnost, i čovečanstvo. Guši ne samo osobenost “nacionalnoga” u čoveku, nego ga objektivacija toga svojstva preobražava u realnost iznad samog čoveka. I “nacija” i “narod” se lako preobraćaju u idole. Zbiva se objektivacija snažnih emocija.

Najprosečniji, najništavniji čovek se oseća uzvišeiim i uzdignutim kroz pripadnost “nacionalnome” i “narodnome”. Jedan od uzroka poroblja-vajućih sablazni jeste u tome što one daju čoveku veće osećanje vlasti. Postajući rob idola, čovek se oseća uzdignutim ka istini. Čovek postaje rob, ali bez tog ropstva osećao bi da stoji još niže. Kada je čovek bezličan i kada se u njemu ne razotkriva nikakva univerzalna sadržina, onda mu zarobljenost objektivacijama razne vrste daje osećanje ispunjenosti. Ovome ropstvu može da se suprotstavi samo ličnost sa duhovnom sadržinom. “Nacionalno” ponajlakše ispunjava prazninu; to se pokazuje mogućnim za ogromne mase i ne pretpostavlja nikakva kvalitativna dostignuća. Pri tome, negativna osećanja, mržnja prema Jevrejima ili prema drugim nacionalnostima, igraju veću ulogu od pozitivnih osećanja. Takozvano nacionalno pitanje u suštini ne može da bude pravedno razrešeno. S njim je uvek povezana borba.

Čitava istorija je nepravedna aneksija. Nacije su stvorene nepravednim i nasilnim izborom, kao i istorijske aristokratije. Rešenje nacionalnog pitanja moguće je olakšati jedino prevladavanjem suvereniteta nacionalnih država. Ali, “nacionalno” leži s one strane nacionalnih država i znači drugi stepen objektivacije. Nacionalizam znači apsolutizaciju izvesnog stupnja objektivacije. Pri tome, iracionalno se racionalizuje, organsko se mehanizuje, ljudsko svojstvo se preobraća u neljudsku realnost. U isto vreme kao i nacionalno, narodno ulazi u konkretno-univerzalno, kao što ulaze svi stupnjevi individualizacije; nacionalizam nije samo neprijateljski prema univerzalizmu, nego ga i ruši.

Isto tako nacionalizam je neprijateljski i prema personalizmu. Nacionalizam treba odricati i u ime ličnoga i u ime univerzalnoga. To ne znači da nema nikakvih stupnjeva između ličnog i univerzalnog, ali to znači da stupanj nacionalnog, koji se tu nalazi, ne sme da proguta ni lično ni univerzalno, već mora da mu bude potčinjen. U svakom slučaju mora biti data prednost “narodnom” u odnosu na “nacionalno”. Hrišćanstvo je personalistička i univerzalna religija, ali ne nacionalna, ne plemenska religija. Svaki put kada nacionalizam objavljuje: “Nemačka za Nemce, Francuska za Francuze, Rusija za Ruse”, on razotkriva svoju plemensku i nečovečnu prirodu. Nacionalizam ne priznaje vrednosti i prava svakog čoveka zato što on, čovek, ima lik čoveka i lik Boga i nosi u sebi duhovno načelo.

Nacionalizam je najrasprostranjenija emocija u svetu, najljudskija; budući da je ponajviše svojstvena čoveku, ona je i ponajviše antiljudska, najviše čoveka čini robom eksteriorizovane moći. Pogrešno je i površno misliti daje zaštita Nemca, Francuza ili Rusa zaštita konkretnog bića, a da je, pak, zaštita čoveka, svakog čoveka, zato što je on čovek, prosto zaštita apstrakcije. Upravo je obratno. Zaštita nacionalnog čoveka je zaštita apstraktnih ljudskih svojstava, pri tome, ne naročito dubokih, zaštita, pak, čoveka u njegovoj ljudskosti i u ime njegove ljudskosti jeste zaštita lika Božijeg u čoveku, to jest celovitog čovekovog lika, dakle, onog najdubljeg u čoveku, onog što ne podleže otuđenju, kao nacionalne i klasne čovekove osobine, upravo zaštita čoveka kao konkretnog bića, kao ličnosti, kao jedinstvenog i neponovljivog bića. Čovekove socijalne i nacionalne osobine su ponovljive, podležu uopštavanju, apstrakciji, pretvaranju u kvazirealnost, stoje iznad čoveka, ali iza ovoga je skriveno dublje čovekovo jezgro. Zaštita ove ljudske dubine je čovečnost, jeste čin čovečnosti. Nacionalizam je izdajstvo i nevera u odnosu na čovekovu dubinu, on je strašni greh u odnosu na Božiji lik u čoveku.

Onaj ko ne vidi brata u čoveku druge nacionalnosti, ko se, na primer, odriče da vidi brata u Jevrejinu, on ne samo da nije hrišćanin, nego gubi i svoju vlastitu ljudskost, svoju ljudsku dubinu. Strasne emocije nacionalizma izbacuju čoveka na površinu i zato ga čine robom objekata. Emocije nacionalizma su mnogo manje ljudske od socijalnih emocija i mnogo manje svedoče da se u čoveku uzdiže ličnost.

Iz knjige „O čovekovom ropstvu i slobodi“, Brimo, Beograd: 2001.