Odgovornost i moć

RASTISLAV DINIĆ

Klačarizam nedelje glasi – „velika moć sa sobom nosi veliku odgovornost“. Ne, nije u pitanju citat iz Spajdermena, već sasvim ozbiljno izgovorena rečenica koja bi trebalo da posluži kao opravdanje neopravdljivog – izbora bez demokratije i skupštine bez opozicije. Jeste, poručuje nam se ovom rečenicom, u parlamentu opozicije zaista nema, ali to samo znači da je odgovornost vlasti mnogo veća nego što je bila. Izgovorena u paru sa kritikom opozicije (i preporukom da ova promeni pristup, jer dosadašnji očigledno ne daje rezultate), ona pokušava da održi iluziju ravnoteže i da imitira neku vrstu strogosti prema vlasti – ne spavajte na lovorikama, vi sad snosite najveću odgovornost!

Na prvi pogled, ovo je potpuna budalaština – što je moć veća, odgovornost je manja. Autoritarci i diktatori svih fela ne otimaju se za moć zato da bi bili što odgovorniji, već upravo zato da ih niko nikada ne bi pozvao na odgovornost, odnosno da im niko nikada ne bi tražio da polože račune za svoje odluke. Režim koji je u potpunosti konsolidovao svoju moć i sebi potčinio sve ključne institucije i grane vlasti, medije, pa i sam proces izbora – omogućio je sebi luksuz da nikada ne mora da odgovara nikome, ni novinarima, ni opozicionim poslanicima, ni sudovima, ni građanima.

Na drugi pogled, međutim, stvari stoje još gore. Ponavljajući tvrdnju o velikoj moći i velikoj odgovornosti, klačari utvrđuju sliku koju sam uzurpator neguje o samom sebi. Sliku o veberovskom političaru kao tragičkom heroju, koji mora da čini strašne stvari zarad dobrobiti nacije, a na štetu spasenja sopstvene duše. Ovo je slika koja nam je dobro poznata sa brojnih televizijskih nastupa: uzurpator koji se neretko zamisli, skine naočare, pogled mu odluta u daljinu, napravi dugu pauzu i na kraju duboko uzdahne. Njemu je najteže, i to upravo zato što na svojim plećima nosi teško breme moći – i što je ta moć veća, to je ovo breme teže.

Protumačena na taj način, tvrdnja da velika moć sa sobom nosi veliku odgovornost, ne odnosi se na pravnu ili političku, već na moralnu odgovornost. Koje su, međutim, posledice ovakve odgovornosti? Ako je političar zaista, onako kako ga je Veber zamišljao, zrela ličnost sa izvesnom psihološkom dubinom i savešću, onda je posledica to što je njemu zaista teško, i što zna da radi loše stvari (pa makar i zarad dobrog cilja). Avaj, mnogo češće imamo posla sa sociopatama, hipokritima, narcisima ili cinicima, koji naprosto smatraju da za njih pravila ne važe i da imaju prava da učine sve što im se prohte sve dok mogu da prođu nekažnjeno, i za koje samim tim moralna odgovornost ne nosi nikakve posledice.

Uostalom, ako je o moralnoj odgovornosti reč, dovoljno je pogledati kako se uzurpator i njegova svita ponašaju prema ponovo (a zapravo – još uvek) aktuelnoj pandemiji korona virusa. Nakon derbija, predizbornih mitinga i konačno – izbora samih, za koje su svi koji imaju ikakvog pojma upozoravali da će doprineti novom razbuktavanju epidemije – uzurpator poručuje da „građani moraju biti odgovorniji“! Dakle, onaj koji ima apsolutnu većinu u parlamentu i koji kontroliše sve institucije u državi, nije prihvatio odgovornost za posledice koje je mogao da spreči jednim potezom pera, već je tu odgovornost svalio na građane Srbije, koji više ne kontrolišu ni sopstvene glasove i načine na koji će oni biti upotrebljeni, a kamoli bilo šta drugo.

Peščanik.net
Najlon pijaca u Novom Sadu, foto: Sava Žeravica