Nakon 17 godina iskrenog uživanja u svakom dimu, odlučila sam naprasno, kao i sve drugo u životu, da ću sebi uskratiti i ovo zadovoljstvo.
Ispušila sam zadnju cigaretu gledajući u more. Htjela sam da rastanak bude romantičan i za pamćenje. Nisam pravila dramu, nisam gužvala kutije, nisam čekala da ispušim sve što je bilo u kutiji. Ispuhala sam zadnji dim prema pučini i vratila ostatak kutije u torbu i još je tu negdje.
Pošto sam blago opsjednuta kontrolom nad svim, lakše mi je bilo znati da imam kutiju cigareta u torbi i da ih ne pušim zato što neću, a ne zato što ih nemam. Tako sam postavila stvari u glavi – ja kontrolišem vas, a ne vi mene.
Mene ne kontroliše niko, pa neće ni duhanska industrija.
Prestadoh manje radi astme, a više radi toga što sam shvatila šta meni dođe svaki dim. Znate ono kad se naljutite pa hoćete da vrištite pa vam kažu da naspete vode malo u usta pa promućkajte pa onda fino kažite šta vas muči. Ili još bolje – sa tom vodom progutajte i to što vas pati.
Tako je meni nekako sa dimom duhana bilo. Prvo sam se nagrađivala trovanjem sistemom – hajde, Nejra, još dva časa matematike pa ćeš izaći da zapališ, još jedno predavanje pa ćeš zapaliti, još ovo pa zapali, još ono pa zapali… Trenirala sam sebe kao hrčka sa izvedi još ovaj trik i dobićeš cigaru.
Onda se to počelo pretvarati u izdrži još pola sata ove preglupe priče, zapali, brže će ti proći. Pa onda lagano u zapali, kad već ne znaš šta bi sa rukama, bolje da zapališ nego da ovu budalu što smara udaviš. Onda sam došla do trenutka u kojem mi neko nešto kaže, ja to čujem, povučem sa dimom te riječi skupa u pluća i ispušem u vis.
I tako je, milošću duhanske industrije, puno budala danas živo i zdravo, bez da sam im pljusnula čašu vode u lice, prevrnula stol, gađala stalkom za olovke… Bila sam ubijeđena da je 17 godina idiotluka otpuhano negdje sa dimom u svemir. Osim što nije.
Svaka uvreda, svaka glupost, svaka emocija, zajedno sa katranom se lijepila sve ove godine po mojim prsima. Ništa sa onim dimom nije odlazilo. Samo se tako činilo.
I tako sam, gledajući u more, shvatila da ja, koja nikada nisam u životu popila vode da ušutim kada je bilo mudro, zapravo sam zapalila cigaru da sagorim i otpušem to što me patilo. Pušenje je bilo moje grgljanje vode da nešto ne lanem. Dok god sam imala cigaretu u ruci, znalo se da ne ujedam. Pušenje nije bilo moj ćeif, iako sam godinama to tako zamišljala.
To nije bio moj merak. To je bio merak za ljude oko mene. I jedina meni prihvatljiva instant metoda zatupljivanja osjetila.
Pobogu, imala sam naviku da zapalim cigaretu samo zato što nisam mogla podnijeti miris nekoga ko sjedi do mene. Miris duhana bio je ugodniji od nečijih higijenskih navika. Nikada ništa nisam uradila radi naroda, ali sam shvatila da sam pušila radi njih.
S tom spoznajom, ugasih i zadnju cigaretu. Vjerovatno istog trenutka sam postala i još manje ugodno društvo nego inače. Negdje u dimu te zadnje isparila je i ona zadnja Nejra koja bi dok se dim odvlačio u plafon smišljala tugaljiva opravdanja za nečiji bezobrazluk.
Inače kratak fitilj, sad mi je još kraći. Odnosno nemam ga nikako. Ne čekam da mi dogori da puknem. Ne pušim i ne pušim se više. Eksplodiram na kriv pogled i baš me briga.
I ne dijelim ovo sa vama zato što imam ambiciju postati neki životni guru. Ja sam od onih primjera što su sve naopako u životu napravili. Dijelim ovo sa vama zato što znam, da nas ima još puno, koji puše radi drugih, koji puše cigarete, puše fore, koji se sami puše od muke da ne bi pukli. Previše nas je koji pušimo da ne bismo pili terapiju ili pijemo terapije zato što oni koji bi trebali svoje preskaču.
Treba prestati pušiti cigarete, cigare, fore, predizborna obećanja, prijetnje ratovima, prijetnje glađu, prijetnje odlascima, prijetnje dolascima… Sve su to fore. A pušenje tih fora je jedino gore za čovjeka od pušenja cigare.
Treba puknuti. Treba eksplodirati nekada u životu. Pa ko kraj tebe ostane poslije te Hirošime, onda zajedno i zapalite po cigaretu nekada.
lolamagazin.com/visoko.ba
