Kako se stvarnost žena formira pod uticajem muškaraca

Za razliku od laičkih uverenja da se gore pomenuti svodi na našu želju da budemo „iste“ kao muškarci, potpuno odgovorno ću iste razuveriti – mi, osobe ženskog pola (bar one koje smo rodno, ili bilo kako, osvešćene), zapravo težimo da imamo ISTE MOGUĆNOSTI u ovom svetu i svakodnevici koju zajednički delimo, a gde ste vi, muškarci, po nekim nepisanim pravilima, prisvojili većinu prava, a nama ostavili većinu obaveza. Kako se to desilo? Tako što ste uspeli da stvorite svet u kojem se podrazumeva da podsvesno činimo izbore koji su loši po nas, a da naša svest to upravo odobrava.

Već mogu da zamislim kolutanje očima na gore pomenutu konstataciju, što mi daje dodatnu motivaciju da argumentujem istu, jer, koliko god da me rastužuje ljudska nedodirljivost u gluposti, zapravo me nekad i zabavi, kad vidim na koje načine se sve interpretira.

Jedna od najbizarnijih činjenica koja će ići u prilog navedenoj konstataciji jeste, evidentno, i u nekim, nama bliskim krugovima, veoma često, „čudno“ ponašanje prilikom rođenja ženskog deteta. To kreće od apsolutnog pokazivanja nezainteresovanosti, preko otvorenog negodovanja, pa do duboke tuge, čak i plača. U želji da se odglumi neko „idenje u korak sa svetom“, malo su u poslednje vreme počela da se skrivaju pomenuta osećanja, ali se svakako još uvek duboko oseća njihovo prisustvo.

Ono što najviše ide u prilog nelogičnosti ove pojave je što su to, često, osobe koje „oplakuju“ ovu „nesreću da se rodi žensko dete“ upravo majke, tetke, bake… Znači, tek ste se pojavili na ovom svetu, a već ste nekome krivi. Zbog onoga što ste. Neretko onima koji su isto što i vi.

Ono što se dalje dešava je način vaspitavanja, koji se drastično razlikuje u odnosu na to da li je u pitanju muško ili žensko dete. Čak i one koje su, eto, imale sreću da ne budu „oplakane“ na dan svog rođenja, vrlo verovatno neće biti pošteđene učenja da je njihova prevashodna uloga da budu dobre supruge, majke, domaćice, da ih od malena „bije“ glas da su „čistunice“ da bi se dobro udale. Da je mnogo bolje da ih muškarci koji se nađu u njihovoj blizini više viđaju sa metlom ili oklagijom nego sa knjigom, jer je samo njihovo postojanje tako svrsishodnije.

One koje imaju sreće da na svom životnom putu dobiju priliku i steknu obrazovanje, često to čine da bi svom životnom „rezime-u“ dodale koji bod više, kako bi i kasnija udaja, a i samim tim pronalaženje životne sigurnosti, bilo što uspešnije. Da se razumemo, ništa od navedenog nužno ne podrazumeva loš životni izbor, problematika o kojoj ovde govorim je da se on NE MORA i NE TREBA predstavljati devojčicama, devojkama, ženama, kao jedini moguć.

I tako, do nekih dvadesetih, život skoro svake žene se manje više svodi na produkte usmerenja nekih očeva, starije braće, rođaka, ili eventualno, majki, baki ili tetki koje su takođe formirane pod uticajem istih. Tako se i dalji životni izbori, od kojih u potpunosti zavisi sam život, svode na odluke koje, retko koja žena, uspe da donese sama za sebe. Posledice ovih, neretko traumatičnih iskustava, su te da u tridesetim, četrdesetim, pa i pedesetim, kad konačno shvatite da ste, voljom nekog drugog, poneli mnogo veće životno breme nego što ste u stvari morali, prihvatili daleko veću odgovornost nego što vas po prirodno-društvenoj selekciji sleduje, a da ste zapravo VI ta osoba kojoj je podsvesno ugrađeno da MORA tako da bude, stanete i zapitate se: ko sam, zapravo, ja? Da li moj život, zaista, u ovom momentu, treba da izgleda ovako?

Naravno, postoji onaj deo žena (doduše veoma mali) koje odluče da „iskoče“ iz ove rutine, neke u ranijim godinama života, neke kasnije, ali činjenica je da ih ima. To su one koje su, uglavnom, etiketirane od strane sredine u kojoj žive, jer su, recimo, odlučile da se obrazuju ceo život (to su „karijeristkinje“ koje zbog sopstvenih ambicija žrtvuju mogućnost da imaju porodicu i decu), ili da se ne udaju jer prosto ne veruju u brak (to su „usedelice“ koje niko nije hteo), ili da nemaju decu jer prosto to ne žele (to su, već „čudakinje“ koje čine protivprirodni blud), ili da se razvedu jer ne žele da ostanu u braku iz više razloga (to su „raspuštenice“ koje više niko „ozbiljno“ ne shvata), ili da donesu bilo koji izbor koji ne mora nužno da se uklapa u nametnuti društveni obrazac (to su verovatno „ludače“ kojima ko zna šta je u glavi…).

Ovde podvlačim da muškarci koji donesu slične ili iste odluke u svom životu budu obično okarakterisani kao: preinteligentni biznismeni ili, u manjem slučaju, intelektualci, večiti boemi, mačo-meni ili Kazanove, misteriozni zavodnici koje je verovatno „neka tamo“, zavela pa ostavila i više ne veruju u ljubav i brak, ili, u poslednjem slučaju, čudesni osobenjaci koji iz određenog razloga biraju da budu „drugačiji“ i sebi svojstveni.

Sve navedeno mogu slobodno da imenujem kao „paradoks (ne)civilizacije“ jer je neverovatno koliko smo kao društvo uspeli da odemo u kontra smeru od evolucije, od društvenog napretka, od bilo kakvih razvojnih pravaca, pogotovo rodno usmerenih. Posledice jednog ovakvog stanja, na žalost, postaju pogubne za samo to društvo.

Napomena: Autorka Selma Hurić je profesorica u Ekonomsko – trgovinskoj školi u Prijepolju.

lolamagazin.com/visoko.ba