Upoznao sam je – tačnije rečeno, sreo sam je prvi put 1973. godine u Skenderiji. Pamtim tu godinu, jer se održavalo Svjetsko prvenstvo u stonom tenisu, a redakcija Spektra, u kojoj sam tad radio, nalazila se odmah do Kolegijum artistikuma.
Bila je tada mnogo starija i ružnija i ne znam kojim je poslom navratila u Redakciju, jer sam otišao u Supermarket da kupim piva i još kojekakvih zerzevata pošto smo Toša, Memo, Ćiro, Dragan, Slavica, Baja i ja slavili nešto, a šta da me bog ubije ne znam. Ustvari, svaki dan smo nalazili neki razlog za dernek.
Samo sam je okrznuo pogledom i skoro se naježio kad me je ona pogledala svojim buljavim, vodnjikavim očima.
Dupke sam napunio korpu i bio sam pun para, pa zaista ne znam šta me je na to ponukalo da u gornji džep vindjakne stavim jednu konzervicu španskih dagnji.
Platio sam, ali me je, pri izlasku, na vratima zaustavio šmeker (koji je šmekao ispred Zlatnog restorana) i učtivo upitao: “Da niste šta zaboravili platiti?”
Fakat je da sam već bio zaboravio na onu konzervu koja mi je virila iz džepa. Odmahnuo sam glavom, a on me je poveo u neku kancelariju u magacinu. Tada još nisam imao lične karte, ali sam imao propusnicu za STENS, pa je on, u nekim svojim ćitabima, provjerio da li sam ikad prije bio ukeban, a kad nije našao moje ime, rekao je da neće zvati miliciju, a da ja moram platiti desetostruku cijenu za onu konzervu.
“Jebaji ga”, pomislio sam i vratio se u Redakciju gdje su svi graknuli na mene: “Jebote, tebe treba po smrt poslati.”
Nisam im rekao šta se desilo, jer me je bilo stid koliki sam kreten ispao. Šejle (njeno ime ću saznati mnogo kasnije) više nije bilo tu.
Ni naš drugi susret se ne može nazvati upoznavanjem, a desio se u neobičnim, da ne kažem odvratnim, okolnostima.
Ležao sam u kući i čitao Baštu, pepeo Danila Kiša – bilo je to ono sretno doba kad nisam imao televizora i kada sam čitao jednu knjigu dnevno. Vrata su, kao i uvijek, bila otvorena i ušao je moj ludi prijatelj. Proturio je glavu kroz otvor na vratima gdje bi trebalo da bude staklo, ali njega sam davno skršio kad sam jednom prilikom gađao Vladu Albaharija flašom i promašio ga.
Rekao je: “Doveo sam jednu trebu”, i otišao u drugu sobu.
Bilo je ljetno doba i prozori su bili širom otvoreni, pa sam, htio-ne htio, mogao da čujem svaku njihovu riječ.
On je, inače, bio fotograf i čuo sam ga kako tu nevidljivu trebu ubjeđuje da je slika golu, obećava joj da će od nje napraviti svjetski foto-model: “Ljudi su siti onih neprirodnih ljepotica, žele da vide unutrašnju, prirodnu ljepotu…” i slična sranja.
Uskoro je dijalog zamukao, a onda sam čuo zvuk šamara i pomislio sam: “Ma, ko je jebe – nije, valjda, u dva sata po ponoći došla na kafu?!”
Sve bi bilo uredu da se to, samo sekund kasnije, nije pretvorilo u vrisku, praćenu zvukom tupih udaraca šaka u meso… Uletio sam u sobu: ona je bila samo u razderanom ružičastom kombinezonu, a kako joj je kosa padala preko okrvavljenog lica nisam je prepoznao.
Stao sam između njih, pokušao ga uhvatiti za ruke, a ona je iskoristila trenutak i istrčala iz stana.
“Majku ti jebem mahnitu, hoćeš li da nas strpaš u muriju? Stanica nije ni pedeset metara odavde!”
Luđački je kolutao očima i izvadio nož skriven u dršci štapa kojim se koristio poslije neke saobraćajne nesreće, a koji mu je već odavno bio nepotreban, ali mu je postao dio “imidža”.
(Inače, o sebi je imao mišljenje kao o “zajebanom frajeru”, a bio je obična pizda.)
“Kakav si ti jaran – umjesto da mi pomogneš da je silujemo…”
“Ma, nosi se u pičku materinu!”, rekao sam i požurio iz kuće da me eventualni drotovi ne bi zatekli u stanu.
Otišao sam, bezbeli, kod Reše, u Šadrvan, i ostao do jutra.
Pri odlasku sam rekao Reši: “Rešo, kod tebe sam sjedio od ponoći.”
Rešo nije bio čovjek kome treba puno objašnjavati – samo je klimnuo glavom.
U stanu nije bilo nikoga. Sjedio sam i pitao se šta da radim s haljinom i cipelama kad se čulo zvono na vratima. “Drotovi”, bila je prva pomisao koja me sledila, ali nisam mogao skočiti s četvrtog sprata, pa sam otvorio vrata. Stajala je, natečene usne, i tihim glasom, kao da se izvinjava pitala: “Mogu li dobiti svoje stvari?”
Tek tada sam se sjetio da sam je već sreo, davno, u redakciji Spektra.
Bio sam potpuno sjeban, pa se nisam sjetio ni da joj dam kesu, a ona je prihvatila stvari pod mišku, pružila mi ruku i rekla: “Hvala vam. Ja sam Šejla Grac.”
* * *
Cijeli jedan život poslije, čistio sam sto u jednom restoranu u Chicagu, a prelijepa mlada djevojka me upitala: “Poznajete li Vi mene?”
Samo po sebi je bilo šok da mi se neko obraća na našem jeziku, a pogotovo takav “komad”… Odmahnuo sam glavom.
“Sjećate li se: cipele, haljina… Ja sam Šejla Grac.” Sad sam bio načisto da sam poludio…
Odlepršala je iz restorana, a ja sam taj susret zabio u najdalji ćošak svog mozga…
* * *
Poslije nekih godina, nakon što je još jedan život umro u meni, na zvuk zvona otvaram vrata: još mlađa i ljepša, nehajno oslonjena na dovratak, s nekim mangupskim osmijehom me pita: “Poznajete li Vi mene?”
“Znam: Ti si Šejla Grac. Uđi.
Ušla je, a ja danima poslije toga pogledom milujem stolicu na kojoj je sjedila.
visoko.ba/slobodna-bosna.ba
Ako želite preuzeti tekst ili dio teksta čiji je autor Visoko.co.ba, dužni ste navesti i postaviti link našeg portala kao izvor autorskog teksta! Isto se odnosi i na fotografije i video materijale čiji je autor portal Visoko.co.ba ili materijale koji su dati portalu na korištenje.
Član 14. Kodeksa za štampu i online medije BiH: Značajna upotreba ili reprodukcija materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja prava, osim ako dozvola nije navedena u samom materijalu.