Jedne septembarske noći beše toplo i vedro. Pevaju oni što mešaju bestilj, razgovaraju oni koji dokoni sede kraj vatre uz kafu, rakiju i duvan. Slatka čoveku svaka reč koju izgovori i milo mu sve što očima vidi i prstima takne. Nije život lak ni slobodan ni siguran, ali može o njemu da se mašta bogato i priča mudro, pronicljivo, šaljivo.

Oko jedne vatre naročita graja. Iskupilo se oko Alije Kazaza desetak dućandžija, od onih „najtanjih“, ali upravo zato najborbenijih.

Aljo ima u čaršiji malu ali dobru i dobro poznatu svilarsku radnju u kojoj upreda gajtane, plete širite, prodaje svilene kese i pojaseve. Ovi Kazazi potiču od velike i moćne, izumrle porodice Šahbegovića. Samo je ta njihova grana sticajem prilika ostala bez zemlje, prešla na zanat i zaradu, i već više od pedeset godina drži svoje mesto u kazaskom esnafu. Tako su se i prozvali po svom esnafu, Kazazi. Svi su oni važili kao dobri ljudi i vešti majstori. Takav je i ovaj Aljo, samo je pomalo osobenjak i na svoju ruku čovek. Visok i krupan. Rumeno lice sa crnim očima, uvek sjajnim od nekog osmejka, obraslo crnom, retkom i nejednakom bradom. Važio je kao velika šaljivčina, i naivan i bezazlen i mudar i otresit, kao čovek koji i ume i sme da kaže ono što drugi neće, i da učini ono što drugi nikad ne bi učinili, a za koga se nikad pravo ne zna kad tera šalu sa celim svetom, a kad pušta da je drugi sa njim teraju, kad govori istinu kroz šalu, a kad se šali sa onim što drugi zovu istinom.

Kao mlad čovjek išao je nekad s vojskom, pod Sulejman-pašom, na Crnu Goru, gde se istakao svojom hrabrošću koliko i svojom šalom.

Još Aljo nije ni seo, a oni ga dočekuju s pitanjima.

– Aljo, evo mi se prepiremo: šta je najgore i najstrašnije, a šta najbolje i najslađe na svijetu.

– Najgore ti je zanoćiti u crnogorskom kršu, na vjetrovitoj noći, sa jednom četom Crnogoraca ispred sebe a drugom za leđima.

To Aljo izgovori brzo, bez premišljanja, kao stvar koju zna napamet, ali se onda odjednom trgne, zaćuti i umudri se. Svi navaljuju na njega da odgovori i na drugo pitanje, a on ih dugo gleda svojim crnim sjajnim očima, prkosno i obešenjački, pa tek im onda kaže tiho:

– Šta je najslađe?… Šta je najslađe?… Je li: šta je najslađe? Pa to samo budala može da pita, a svaki pametan čovjek zna šta je najslađe. To se zna, to se ne pita. Ajde, jadan!

Ali posle prvih nevinih šala govor odmah prelazi na fila (slon, op. prir.). Uobičajene žalbe, pretnje, hvalisanja. Neko predlaže da se izaberu petorica ljudi iz čaršije, da odu do vezira i da mu se otvoreno požale na fila i njegove pratioce.

Sitni i bolešljivi Tosun-aga, terzija, iskapi fildžan rakije, pa othuknu oštro (rakijski dah traži jake reči!):

– Evo, ja ću prvi!

To je senka od muškarca, čovek poročan i ne baš na najboljem glasu, ali upravo stoga tako sujetan da je sujeta bila u njemu jača od svega ostalog, pa i od straha. Dok je to govorio, izgledao je pri jakoj svetlosti vatre još bleđi i još više izmožden i slab, sa malo života u sebi; i kad bi mu ovog časa glavu skinuli, ne bi se moglo kazati da je mnogo izgubio.

– Ajde, jadan! Ako ti pođeš prvi, ja ću makar treći – kaže Aljo kroz smeh.

Ali i ostali iskapiše i zaredaše da se nadmeću:

– I ja ću!

– I ja!

Dugo su se tako junačili i nadmetali oštrim rečima. Dockan su se razišli te noći, sa utvrđenim planom i svečanim zakletvama da se sutra pred Tosun-aginim dućanom nađu izabrana petorica, da odu u Konak i zatraže da iziđu pred vezira, da mu kažu celu istinu i pravo mišljenje čaršije i naroda o filu i njegovim bezdušnim i obesnim čuvarima i da ga zamole da im tu napast skine s vrata.

Te noći se mnogo budio, pitajući se sa strahom je li moguće da je on, u piću i razgovoru, dao reč da će izići pred lice Dželaliji, ili je to samo lud san usnio.

Kad je sutradan svanulo i došao ugovoreni sat, na mesto sastanka stigla su trojica od petorice. Onu drugu dvojicu nisu mogli nigde da pronađu. Putem je jedan od trojice dobio takve grčeve u crevima da je skrenuo u jednu od gustih bašta pored puta i tu se nepovratno izgubio. Ostao je Aljo i s njim Tosun-aga.

Išli su polagano, obojica sa istom mišlju u glavi: da se treba vratiti sa opasnog i besmislenog puta. Ali kako nijedan nije htio da prvi izgovori tu misao, išli su dalje. Tako su, sve zazirući jedan od drugog, došli i do mosta na Lašvi, pred Konakom, Tosun-aga je već bio malo zastao, a Aljo se spremao da zastane kod samog mosta pa da se otud sporazumno vrate i ne gube ludo glave. Iz tog razmišljanja trgoše ga oštri glasovi. Iz straže koja je stajala s druge strane mosta vikala su nešto dvojica u isti čas. On u prvi mah shvati to kao da ga teraju i, sav srećan, htede da se vrati ali, naprotiv, oni su ga zvali mašući rukama:

– Ajde!

– Ovamo, ovamo!

Straža je bila pojačana, kao da nekog čeka. Dva bezbrka stražara pođoše mu u susret. Aljo pretrnu, ali se nije imalo kud; i kad je već tako, on brzo i predusretljivo pođe prema njima.

Pitali su ga oštro kuda se zaputio i šta traži ovuda. Bezazlenim i prirodnim tonom Aljo im odgovori da je pošao tu gore u Haliloviće zbog nekih šljiva, pa se zagovorio s nekim komšijom, koga je sreo uz put, i u razgovoru, eto, i ne primećujući došao sve do pred Konak. I on se nasmeja sam sebi i toj svojoj rasejanosti širokim, do gluposti dobrim i naivnim osmejkom. Stražari su ga gledali još jedan trenutak podozrivo, pa onda onaj stariji reče omekšalim glasom:

– Ajde, prolazi!

Oslobodivši se prvog straha, Aljo je, već potpuno pribran, osećao veliko olakšanje i čudnu želju da razgovara sa ovim dobrim mladićima, da se našali sa opasnošću koja ga je minula.

– Neka, neka, djeco, čuvajte vi, čuvajte dobro! I slušajte! Da vam bog poživi starješinu!

Dželalijini vojnici, okorele i višestruke ubice, gledali su ga sa osmejkom na tupim licima.

Idući uz strminu, pored spoljnog zida kojim su ograđene vezirske bašte, on se okrenu još jednom i osmehnu se vojnicima koji ga nisu više ni gledali. U isto vreme baci brz pogled na drugu stranu Lašve, gde se Tosun-aga odavno izgubio bez traga, napustivši druga i izneverevši sve sinoćne zakletve.

Kad se dobro ispeo, izlokanim putem, sve između ograda, naiđe na mali zaravanak ispod visoke obrane kruške na kojoj se već sušilo lišće. Tu sede, izvadi duvan i zapali.

Ispod njega je, utonuo u dubini, nevidljivi Konak, sa desnom strane Lašve, a ceo Travnik je izgledao samo zbijena gomila crnih i sivih krovova iznad kojih su se vili modri i beličasti kućni dimovi, sastavljali se po dva-tri u jedan, širili se, tanjili i gubili pod nebom.

Tek tu, sa prvim dimovima cigarete, kad se malo pribrao i smirio, njemu puče pred očima kako su ga jutros gadno prevarili i napustili, i šta je s njim uradila čaršija, isturivši ga na ono strašno mesto da sam neuk napada na ono što njemu, na kraju krajeva, najmanje smeta, i da brani ono što oni sami nemaju hrabrosti da brane.

Sa te uzvisine on je u čudnoj kosoj perspektivi kao novim očima gledao sada taj svoj rodni grad. Ima toliko godina da nije u ovo doba napustio dućan ni bio u ovom kraju ni ispeo se na ovu visinu. Ovaj predeo mu izgleda kao stran i nepoznat, a misli neprestano naviru u glavu, i tako su nove i neobične i tako krupne da potiskuju sve drugo i da vreme prolazi brzo i neosetno. U takvim mislima presedeo je na toj uzvisini i vreme ručka i celo poslepodne. Ko bi mogao kazati šta se sve rojilo toga blagog septembarskog dana u toj kazaskoj glavi, u kojoj se su inače šala i zbilja smenjivale kao plima i oseka, potirući jedna drugu bez traga? Mislio je neprestano i mnogo, kao nikad dotle, o svemu i svačemu: o onome što se jutros desilo, o filu, o čaršiji, o Bosni i Carevini, o vlasti i narodu, o životu uopšte. Nije to glava koja je navikla da oštro i pravilno misli, ali danas je, ovde, i u njegov mozak prodirao zračak, slab i kratak zračak svesti o tome u kakvoj varoši i kakvoj zemlji i carevini živi on, Aljo, i još hiljade ovakvih kao što je on, malo luđih i malo pametnijih, malo bogatijih, i mnogo siromašnijih; kakvim životom žive, tankim i nedostojnim životom koji se ludo voli i skupo plaća, a kad čovek razmisli, brate, ne vredi. A sve te misli svode se u njegovoj glavi na jedno: nemaju ljudi hrabrosti ni srca.

Plašljiv je ovaj kleti insan, dolazio je Aljo uvijek do istog zaključka, plašljiv i zbog toga slab. Svak je u ovoj čaršiji manje ili više plašljiv, ali ima sto raznih načina na koje ljudi svoju plašljivost prikrivaju, pravdaju pred samim sobom i pred drugima. A ne bi trebalo da je čovjek takav, ne bi! Trebalo bi da je ponosan i srčan i da dobro pazi na to da ne dopusti nikom ni krivo da ga pogleda. Jer, otrpi li samo jednom i najmanju uvredu i ne plane (ne plane, jer nema vatre u sebi!), gotov je, gaziće ga svak, ne samo sultan i vezir nego i vezirove sluge, i slonovi, i svaka životinja, sve do gnjide! Ništa ne može biti od ove Bosne dok u njoj Dželaludin vlada, danas Dželaludin a sutra bogzna ko drugi, gori i crnji od njega. Nego treba udariti rđom o zemlju, ispraviti se i ne da ti nikom na se. Nikom! Ali kako? Zar u ovoj čaršiji, u kojoj pet ljudi ne možeš sastaviti da jednu istinitu i pravu reč kažu veziru u lice? Ništa, ništa se ne može! Tako je to već odavno ovde u nas: ko je srčan i ponosan, taj brzo i lako gubi hleb i slobodu, imetak i život, ali onaj koji povije glavu i preda se strahu, taj opet toliko izgubi od samog sebe, toliko ga strah pojede, da mu život ne vredi ništa. A ko se zatekao u ovo Dželalijino vreme da živi, ima da bira jedno od tog dvoga. Upravo, ko može da bira. A ko je taj koji može? Eto, i on sam što sve ovo ovako misli, i on sam – šta može da kaže za sebe? Uvek se isticao svojom hrabrošću i hvalio se da je srčan za trojicu, za desetoricu, za polovinu Travnika, i to onu srčanu polovinu. Hvalili su ga i drugi. Pa? Sinoć je bio srčan, pored vatre, i sad je, čini mu se, isto toliko, ali gde mu je srčanost kad je razgovarao sa stražom, kad ga je napustilo sve osim ludog straha i jedva mu noge iznele stražnjicu uz brdo? Zar bez one četvorice pišman-efendija nije istina ostala istina i ono što je pravo, pravo? Ne, ne, nemaju više krvi ni snage ni Travnik ni njegova čaršija, a i ono malo daha što im je ostalo troše na šalu i podsmeh i lukavstvo kako da nadmudre komšiju, prevare seljaka i od groša naprave dva. Zato tako i žive (misle da žive!) i zato im život ne valja, baš ništa ne valja.

Mislio je Aljo dugo sve neke takve i još mnoge druge neobične misli, i svaku je na kraju ostavljao nerešenu, u njenom ćorsokaku.

Prenuo se iz misli kad je čuo zvona na stoci koju su čobančad vraćala niz brdo u grad. Sa sumrakom on je polagano silazio u varoš. I kako se spuštao niz breg, u njemu se polako stišavala ona uzbuna novih i nerazmrsivih misli sa zaravanka na visini, i on je postajao opet stari Aljo, čaršijski čovek koji voli da se našali i podrugne, a sa svakim korakom sve se više i određenije javljala u njemu želja da vrati žao za sramotu svima čaršilijama i da ih za njihovu praznu hvalu i veliki kukavičluk namagarči kako zaslužuju. Od te misli lice mu se razvlačilo ponovo u njegov stari obešenjački osmejak. Nastojeći da sporednim sokacima dođe neopažen do kuće, on je živo smišljao šalu kojom bi se osvetio i narugao svima.

Kod kuće su ga dočekali žena i deca sa suznom radošću koja nastupa posle teške brige. Večerao je dobro i spavao još bolje, a sutradan, kad je izišao iz kuće, nije u njegovoj glavi bilo traga od jučerašnjih mučnih misli, ali je zato nosio u sebi gotovu i do pojedinosti smišljenu priču o svom dolasku u Konak i viđenju s vezirom.

Ulomak iz Andrićeve pripovijetke Priča o vezirovom slonu; Ivo Andrić, Pripovijetke, Matica hrvatska u Sarajevu, FMC Svjetlo riječi d.o.o. Sarajevo, Sarajevo, 2007, str. 81-86

Za Prometej.ba odabrao i pripremio Danijel Rajić