“I, što je najgore, još uvek ne znam da li je vredelo…”

Balašević u svojoj knjizi "Tri posleratna druga"

2138

U aprilu je bilo sedam godina kako šljakam na pumpi…
To vam je ona mala pumpa na izlasku iz grada, sa desne strane, ako idete starim putem za Beograd.
Odavde, naravno…
Ako idete starim putem za Beograd iz nekog drugog mesta, onda je pomalo komplikovano da objašnjavam.
Nije to od presudnog značaja…
Pumpa, uglavnom, radi non-stop, a ja uglavnom radim u trećoj, od 22 do 06, na lični zahtev. Više volim tako.
Nigde nikog…
Ponekad, doduše, samoupravljači provale da će poskupeti benc, pa otegnu kolonu kao futoški svatovi. Kad se tako zakuva, zujim kao mali Japanac.
Inace, laka nirvana. Kao na graničnom prelazu u prijateljsku Albaniju. Van sezone…
Govorili su mi da se čuvam pijanih budala.
Čuvao sam se treznih budala, za svaki slučaj.
I? Da li je dosadno?
O da, dosadno je, hvala na pitanju. I hvala bogu…
Dosada je moj hobi…
Neki tipovi rade kao dubleri za opasne scene u porno filmovima pa im dosadi, a da neće na benzinskoj pumpi, na sporednom putu, u, recimo, dva i petnaest noću…
Snalazim se. Izmislili su milion načina da vreme prođe, a ni jedan jedini da se zaustavi.
Što se mene tiče, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje.

Složim poneki pasijans, najčešće onaj od devet prema jednoj karti, crveno na crno, ne znam kako se zove…
Otvorilo mi se već više puta, i mada svaki put uredno nešto poželim, želje mi se baš i ne ispunjavaju. Negde je zapelo…
Možda se ispunjavaju nekom drugom? Ne bi bilo prvi put…
Nema veze, ne ljutim se. Dobre su to želje, šteta bi bilo da samo tako propadnu.
Svrate često poštari, ovi što voze na aerodrom, sabiju politru brendija, ili hladnu pivčugu, i ostave mi sutrašnje novine.
Sutrašnje, nego šta. Uvek sam išao ispred svog vremena…
Zavirim da li ima nekog od naših među smenjenima ili rehabilitovanima toga dana, proverim malo politiku i sport, tek da vidim da li je Savez još na prvoj, a podsavez na poslednjoj strani, i, jasno, rešim ukrštene…
Banja u Belgiji, prevlaka na Malaki i Ita Rina…
Glumica koja je tek u križaljkama odigrala ulogu svog života.
Ali, da ne foliram, najviše slušam radio…
U noćnom programu sve ga češće ugnjeće sa nekim gostima, ali bude i muzike.
Urednici su, više-manje, sa gerontološkog, pa se provuće i neka moja stara pesma.
Nikad nisam voleo da ih čujem na radiju…
Nikad? Nikad nekad…
Sad se sav raznežim, kao učiteljica u penziji.
Da, da, pesme još uvek pamte, a mene još uvek zaboravljaju… Mušterije se prave blesave. Poneko me i prepozna, ali me definitivno niko više ne tretira.
U prvo vreme igrao sam se Grete Garbo, nabijao kapu i tamne cvikose, ali to je istorija.
Sad me mnogi ne bi identifikovali ni kad bih točio naftu sa gitarom oko vrata, a pritisak u gumama merio bežicnim mikrofonom…

Tip sa belim golfom me je nažalost identifikovao…
Pojavio se sabajle, malo posle pola trice, sa dva žbuna koja su se kikotala na zadnjem sedištu, i gestom petrolejskog magnata turio mi ključ kroz prozor. Klasična kombinacija. Zidni sat na ruci, pečatni prsten, i nokti koji su išli na servis mnogo rede nego patološki negovan automobil.
– Koliko stane, i, proveri gume, decko…
Gume su bile, kao i njihov vlasnik, sasvim niskog profila, i pipajući oko njih, imao sam dovoljno vremena da se pripremim za ono što sam slutio da sledi.
Sa zadnjeg sedišta ponovo se čulo kokodakanje, što je značilo da onaj šeret priprema neke šale i poskočiće na moj račun. Ali zanemario je podatak da imam puno utakmica u nogama…
On je prvi put sreo nekog kao ja, a ja sam, naprotiv, već imao posla sa osrednjim krdom njemu sličnih majmuna.
Tu sam bio u lakoj prednosti…
Zato sam oprezno zaokružio cifru, da mu slucajno ne bih dao priliku da mi uvali sitni bakšiš.
– Trideset miliona…
Imao je veliki novcanik, model “šef sale 1958.”, a u njemu gomilu čekova i posetnica, i napadno zadenutu novčanicu od petsto maraka.
– Jesi li mi dunuo, “zvezdo”? Mislim u gume…
I Clint Eastwood bi mi pozavideo na faci. Ni jedan nerv na dotičnoj se nije pomerio.
– Gume su u redu. Ti si malo preduvan, ali gume su sasvim OK.
Minut ćutanja…
Onda je teatralno izvukao onu ljubičastu staru dvohiljadarku, gde ju je samo iskopao, đubre jedno…
– o, da se mi to ne durimo što nismo dobili napojnicu? Pa evo, popi nešto na moj račun, dečko…
Pustio je novčanicu i ona je pala u masnu baricu pored automobila. Ženske su se opet zacerekale…
Polako sam se sagao, digao dvadesetodinarku, i još sporije mu je zatakao za brisac.
– Neka hvala. Pametnije će ti biti da konačno kupiš šampon. Inače ću morati da ti menjam ulje u kosi kad dodeš sledeći put…
Okrenuo sam mu leđa i pošao ka zgradi, diskretno proverivši da li je na svom mestu ključ za točkove, koji sam posle ponoći uvek nosio u džepu sa strane, na nogavici, zadenutog kao hemijsku olovku.
Dao sam mu pet sekundi, ali vec posle treće morao sam da se okrenem na zvuk zalupljenih vrata, ne naglo, ali dovoljno brzo da zaustavim Naduvenka u koraku, prebacivši polugu iz ruke u ruku.
Tabla.
Tek tada je dobio svoj pravi izraz, glupi izraz prozvanog daka koji je zaboravio da nauči pesmicu.
– He… Ti ne znaš za zajebanciju zemljak…
Zemljak? Taj penal ne bih propustio nizašta na svetu…
– Ti si zemljak, prika. Imaš maksimum zemlje samo pod noktima… Ajde sad, tutanj, šibaj da te ne vidim… Naduvenko…
Činilo se da je sportski podneo poraz, ali dok sam gledao kako odlazi ka automobilu, rešio sam da još malo sačuvam i poslednji adut.
Onaj drugi ključ…
Da, ključ za tockove sam vratio u džep, ali još mi je u ruci bio ključ od rezervoara, sasvim slučajno i od kontakt-brave, koji mi je dripac uvalio na početku filma.
Tacno. Pacer je prevideo potez. Učinilo mu se da je dovoljno daleko.
– E moj frajeru! I tvoje je prošlo!
Prilazio sam automobilu uživajuci u frci u kojoj se našao tražeći i pipajući oko volana.
Onda je ukapirao…
Nalaktio se kroz otvoren prozor i pogledom koker španijela pratio patike koje su dolazile.
Sačekao sam da podigne okice.
– Nema šta. Moje je prošlo. A tvoje, vidiš, nikad nije ni bilo…
Zavirio sam u kola, po prvi put…
Jedna od devojaka, tipična dobro uhranjena Backulja, sa izvučenim pramenovima, prestala je da diše, a druga se načas pomolila iz senke, i uputila mi čudan, gotovo prijateljski polupogled.
Zadenuo sam klipeti ključ u džep sakoa.
– Probaj s ovim. Možda ceš lakše upaliti… Dečko…
Zaderao je po anlaseru, odvezao do uključenja na put, a onda se proturio kroz prozor do pojasa
– Jebaću ti majku, kad tad, pederuuuuuuuuuuu!
Ne verujem…
Svaka škola se plača, a naročito večernja. U višoj životnoj, koju sam apsolvirao, školarina je ponekad bivala astronomska.
I, što je najgore, još uvek ne znam da li je vredelo…

Komentari

komentara