Dr. Kemal Dizdarević: Sve o vakcinama Covid-19

Piše: Prof. dr. Kemal Dizdarević


Trenutno na tržištu postoje dvije osnovne grupe COVID-19 vakcina koje su bazirane na savremenoj vakcinalnoj tehnologiji. To su vakcine sa informacionom (engl. messenger) ribonukleinskom kiselinom (iRNK/mRNA: Pfizer, Moderna), te vakcine sa viralnim vektorom (AstraZeneca, Sputnik V i Johnson&Johnson/Jenssen). Zasebno treba posmatrati kineske vakcine jer se kod njih koristi nešto starija tehnologija inaktiviranog virusa (‘mrtve vakcine’).

Kontraverza koja prati ove vakcine je njihovo neuobičajeno rano registriranje za masovnu upotrebu i to bez kompletiranja 3. faze kliničkog istraživanja (1. faza uključuje nekoliko desetina zdravih dobrovoljaca; 2. faza stotine dobrovoljaca; dok 3. faza obuhvata višegodišnje ispitivanje na stotinama hiljada vakcinisanih dobrovoljaca i to na osnovu podataka iz 2. faze). Postoji i 4. faza koja podrazumijeva evaluaciju dugoročnih nuspojava vakcine, a provodi se nakon završene vakcinacije opće populacije.

Ističemo da su Covid-19 vakcine testirane na životinjama u pretkliničkim fazama ispitivanja što je objavljeno u najprestižnijim naučnim časopisima (npr. Pfizer je u julu 2020. objavio svoje studije u New England Journal of Medicine; AstraZeneca u julu 2020. u Nature). Početni procesi istraživanja COVID-19 vakcina su se odvijali vrlo brzo jer se u našem digitaliziranom svijetu ranije akumulirana znanja lako aktiviraju, pod prisilom pandemije nametnuta je intenzivna saradnja i interakcija različitih farmaceutskih korporacija, te je rano prepoznato da je najbolji antigen u ovom slučaju tzv. spike protein iz samog omotača virusa (S protein ili šiljak protein).

Razvoj vakcina za humanu upotrebu

Nekoliko se naučnih prekretnica desilo u dugotrajnoj historiji razvoja vakcina za humanu upotrebu. Prva se desila 1796. kada je Edward Jenner svojim radom pokazao da animalni uzročnik
može uticati na razvoj imuniteta kod humane bolesti. Tada se nije znalo ništa o virusima, ali je kroz rad Jennera postalo jasno da uzročnik bolesti kod životinje (u ovom slučaju bolest kravljih boginja) može uticati na razvoj imuniteta kod čovjeka i zaštiti ga od smrtonosnih humanih velikih boginja.

Druga prekretnica se desila skoro sto godina kasnije i obilježena je radom Louisa Pasteura koji je dokazao da inaktivirani (ubijeni) virus bjesnila ('mrtva vakcina’) može zaštiti čovjeka
od razvoja apsolutno smrtonosne bolesti koju nazivamo Rabies (Bjesnilo). Južnoafrički virolog Max Theiler je neposredno pred drugi svjetski rat dokazao da oslabljeni (atenuirani) virus (‘živa vakcina’) može služiti kao zaštita od pojave bolesti uzrokovane istim virusom za što je dobio, do sada jedinu, Nobelovu nagradu povezanu sa viralnim vakcinama.

Osamdesetih godina dvadesetog stoljeća je rođena rekombinantna DNK tehnologija tako što su Stanfordovi biohemičari načinili transfer gena (tj. dijela DNK) bakterije u ćeliju majmuna i
na taj način omogućili da ćelija jednog sisara proizvede proteine bakterije. I na kraju, 2008. godine, po prvi put je načinjena eksperimentalna stabilizacija informacione ribonukleinske kiseline (mRNA/iRNK) što se pokazalo kao neophodan preduslov za dalji razvoj tzv. genske terapije, ali i recentne vakcinalne tehnologije bazirane na mRNA.

DNK/DNA – iRNK/mRNA

Kada je živi-organski svijet nastajao iz neorganskog-mrtvog carstva ključni momenat se desio uspostavljanjem ‘pamćenja života’ kroz molekule dezoksiribonukleinske kiseline (DNK/DNA).
Dvostruki lanac DNK je omogućio i omogućava da informacije o živome, zapisane u DNK strukturi, budu samo-replicirane i prenesene na novi i tek nastali živi entitet, ali i da kroz prijenos informacija putem mRNA genetska šifra o sintezi pojedinačnih proteina, bude pretočena u funkciju i strukturu živog.

Informaciona RNK (mRNA) ulazi u citoplazmu ćelije iz njenog jedra, u kojem se nalazi DNK sa tajnama života. Preuzeta informacija iz DNK je sada sadržana u samoj strukturi novonastale
mRNA koja na citoplazmatskim ribozomima ustvari daje upute o redoslijedu kojim će se slagati pojedinačne aminokiseline da bi dale određeni protein jer upravo ovaj redoslijed aminokiselina određuje o kojoj vrsti novo-sintetiziranog proteina se radi.

mRNA vakcine

Vakcine bazirane na iRNK tehnologiji (Pfizer 95 % efikasnost i Moderna 95 % efikasnost) ne sadrže SARS-CoV2 koji uzrokuje COVID-19 pa prema tome ne mogu ni uzrokovati ovu bolest.
Važno je reći da iRNK vakcine ne ostvaruju interakciju sa DNK vakcinisanog. Razlog je što vakcinalna iRNK ne može prodrijeti u jezgro ćelije domaćina jer biva brzo i efikasno razgrađena u citoplazmi u kojoj je predhodno ostvarila svoju funkciju predaje informacije.

Ove vakcine, putem iRNK, daju upute našim ćelijama i na taj način uče naše ćelije kako da prave protein koji je ujedno i virusni antigen i koji pokreće imunu reakciju u obliku stvaranja antitijela. Ako u budućnosti virus eventualno prodre u naše tijelo, naučene ćelije ga odmah prepoznaju i neodložnim stvaranjem antitijela isti odmah efikasno uklanjanju. Inače, iRNK se eliminira iz organizma nekoliko sati nakon vakcinacije i to vrlo brzo nakon prijenosa informacije našim ćelijama o samoj sintezi proteina-antigena. Možda treba znati da nikada do sada vakcine bazirane na iRNK tehnologiji nisu korištene za humanu upotrebu. 

Vektor vakcine

Viral vektor vakcine se sastoje od genetski modificiranog adenovirusa. Ovaj modificirani virus je vektor koji prodire u ćeliju domaćina (adenovirus čimpanze kod AstraZeneca i humani adenovirus kod Sputnik V) i u taj vektor je ubačena modificirana DNK korona virusa. Postoje određene dileme u vezi AstraZeneca vakcine, koje su u Evropi povezane sa uočenom većom incidencom stvaranja krvnih ugrušaka kod vakcinisanih, a u Americi sa izvještajima o njenoj efikasnosti (javila se sumnja da je novi izvještaj iz USA od 79 % efikasnosti ustvari kalkuliran na osnovu pogrešno selektiranih podataka).

Ruska vektor vakcina Sputnik V je pokazala efikasnost oko 90%. Ova vakcina se pojavila na tržištu prije zapadnih mRNA vakcina i pokazala za sada zavidne rezultate. Kao što je Sputnik
1, ruski (SSSR) svemirski brod, bio pretača američkom osvajanju svemira tako je Sputnik V predhodio zapadnim vakcinama (Pfizer, Moderna, AstraZeneca, Jenssen). To je bio razlog medijskog ataka zapadnih zemalja koje su pokazale i još pokazuju otvoren animozitet prema ovoj vakcini.

Jenssen (Johnson & Johnson) vakcina je jedina kod koje je dovoljna jedna doza za postizanje imunizacije, a uz to je skoro apsolutno efikasna u preveniranju smrti od Covid-19.

Kineske vakcine

Kineska vakcina (CoronaVac, inaktivirana vakcina proizvedena od kompanije Sinovac) koristi inaktivirani koronavirus i tehnologija njene pripreme je tradicionalna i dobro poznata još od
vremena nastanka vakcine protiv rabijesa (L. Pasteur, ‘mrtva vakcina’). Prednost CoronaVac, ali i Oxfordove AstraZeneca, vakcine je u tome što se mogu stornirati u običnom frižideru (2 do 8 stepeni Celzijusa), dok Moderna zahtijeva -20 C, a Pfizer čak – 70 C. Ovo je posebno bitno za zemlje u razvoju.

Pored toga, kineski Sinopharm je razvio još dvije COVID-19 vakcine koje su bazirane na istoj tehnologiji kao CoronaVac i koje pokazuje efikasnost od 79% (kineski podaci) do 86% (podaci
UAE). Život u Kini se nakon masovne vakcinacije skoro vratio u normalne tokove. Turska, UAE i Bahrein su odobrili kinesku Sinovac vakcinu za rutinsku vakcinaciju populacije.

Napomena
Napominjem da sam vakcinisan. Pfizer vakcinom. I dobro sam, za sada.

Patria