PRELAZZI: Srce, ruke i lopata (VIDEO)

Tip s viljuškom u vremenu supe, taj dragi, vredni, neiskvareni čovek u smutno doba kada su najglasniji diletanti i nacionalisti svih fela, mogao bi ove godine da osvoji titulu, kao nekada sa Sarajevom, da napravi iznenađenje nalik onoj 1985. ili nalik ovoj Lesterovoj sezon.

Ima na internetu onih sajtova koji mogu da vam kažu koja je pesma bila hit u svetu tog dana kada ste rođeni. To i nije nešto čime se treba ponositi ako potičete iz osamdesetih jer muzički treš te decenije nastavlja da proganja čovečanstvo. Čak i ako je 27. jula 1983. bilo nešto što je makar slušljivo, mada svejednako bljutavo – Sting i The Police sa „Every Breath You Take“. Mogao sam, svakako, da prođem i gore.

Valjalo bi, razmišljam o tome dok pokušavam da se prisetim pa da izazovem tuđa sećanja na Husrefa Musemića, koji je ovih dana ponovo u žiži bosanske i balkanske javnosti, nakon što je njegova Sloboda iz Tuzle demolirala njegovo Sarajevo sa 3:0 u tamošnjem kupu, a Tuzlaci se, iako autsajderi, šepure i na čelu nečega što se zove Premijer liga, mada zasigurno ne deluje tako; elem, valjalo bi napraviti sajt koji bi vas jednim klikom podsećao na sastav tima koji volite na dan kada ste rođeni i, još važnije, na dan kada ste postali svesni fudbala i na dan kada ste otišli na svoju prvu utakmicu.

Bio bi to sjajan podsetnik za sve nas neodgovorne, kojima nisu sačuvali prvu kartu, ili su je u brojnim seljakanjima izgubili, ili nemaju više koga da ih podseti kada i gde su se zaljubili u fudbal.

A bitan je Husref, lik kojeg će redakcija MOZZART Sporta svojevremeno nazvati „čovekom s viljuškom u vremenu supe“, u intervjuu koji vredi pročitati ponovo; baš je bitan, jedan od onih velikih, neiskvarenih ljudi koji nedostaju ovoj igri i ovim prostorima.

To što je, izgleda, baš i dobar stručnjak, to mu je samo dodatak u slobodnoj koloni…

Dozvolite mi da nastavim da budem ličan. Ako pokušam da stavim stvari u kontekst, moja prva Zvezdina utakmica – šta se desilo sa onom akcijom sličnog naziva od pre koju godinu? – morala bi se bila dogoditi, recimo, proleća 1987, kada je ceo svet pevao „Nothing's Gonna Stop Us“ od Starship, sigurno te godine, ne samo iz sportskih, nego i porodičnih razloga.

Otkud porodičnih? Za nas je tada igrao Milan Janković, moj (ne baš rođeni) ujak, zbog kojeg će cela familija s mamine strane, srećom i ja, a onda i celo Žarkovo biti crveno-belo. Janković će dati gol Realu, pa će ga videti Leo Benhaker, pa će mnogi i danas misliti da je onaj revanš bio prodat, ali nije, evo vam iz druge ruke.

Mogao sam tada gledati Husrefa Musemića, iako mi ništa verovatno nije bilo jasno, iako jedan troipogodišnjak zaista ne može da razume fudbal, ali ga se ne sećam, kao što se ne sećam ni ujaka, kao što ne pamtim praktično ništa pre Piksija i Deja. Zato će ovaj tekst morati da bude filovan tuđim reminiscencijama i pomoći prijatelja iz Sarajeva…

Musemićevo ime verovatno deluje strano i tuđe tim novim generacijama dečaka sa tribine, koji bi se zakleli da je Zvezda isključivo srpski klub, sa velikim S ili, možebiti, sa velikim B, sve ćirilica, naravno, no onaj pristojniji, tiši ali veći korpus armije navijača dobro se seća vremena kada je jedina nacionalnost bila „zvezdaš“, a jedina krvna zrnca koja bi se brojala crvena i bela; neke od nas će insistiranje na nacionalnom polako udaljiti s tribine, prvo jedne, pa druge, preseliti nas ispred ekrana, ali to je sasvim druga priča, a ovu ne treba kvariti…

Jer ta je o čudesnoj porodici Musemić, jednoj karijeri koja je možda mogla i biti bolja, ali je bila taman kako treba, o jednoj semberijskoj pitomini koja iz nekog razloga rađa vrsne špiceve, o jednoj borbi za život u kojoj se opet pojavio onaj najbolji deo Zvezdinih pristalica, i o karijeri koja obećava, čak i ako mora biti razvijana u neuslovima jedne čudne zemlje na jednom čudnom poluostrvu.

I naravno, o jednoj malo manje čudnoj i zato nepostojećoj zemlji i njenom fudbalu.

Postojala je u njoj, da krenemo hronološki, ona Velika četvorka, koja se za sve pitala i koja je uglavnom uzimala titule – neko, heh, češće, a neki bi modriji od tih velikana na naslov prvaka čekali i po dvadeset i kusur godina – ali bi se svako malo pojavio neki klub koji bi zasijao. Ili bi napravio neviđeni uspeh u Evropi, kao Radnički iz Niša ili Željezničar, ili bi se prikrao do titule kada kvartet ne bi gledao.

Takvi su osamdesetih bili Sarajevo i Vojvodina; Sarajlijama je te 1985, kada je ceo svet pevao „Don't You Forget About Me“ od Simple Minds, bila druga titula pošto im je prvu doneo momak iz Janje kraj Bijeljine po imenu Vahidin Musemić.

Za drugu će umnogome biti zaslužan njegov čak 15 godina mlađi brat Husref. I to nije bila jedina paralela: Vahidin će biti na Zvezdinom spisku i neće otići u Beograd, a Husref hoće, baš kao što će druga najpoznatija bosanska fudbalska vraća, Safet i Sead Sušić, biti podeljena na onog koji će zadužiti crveno-beli dres i onog koji će ostati veran svom Sarajevu.

Ispod te Janje, da se osvrnemo i na to, mora da kolaju neke mnogo zeznute podzemne vode ili im dolivaju nešto u bunare, kakogod, u tom mestu rastu i stasavaju vrsni fudbaleri: sem Musemića i Savo Milošević, jedan drugi ljubimac Zvezdinih navijača Dragan Mićić, te podmladak koji još treba da se dokaže, Luka Jović i Mihailo Ristić. Odatle, kad smo kod vode, poreklo vuče i Velimir Stjepanović…

Ta sezona Sarajeva 1984/1985. ima mnogo paralela i sa onim čudesnim što se ove zime i proleća događa u onoj pravoj Premijer ligi, s neverovatnim Lester Sitijem. Jer kao što se možemo saglasiti da Lester igra na krilima dvojice igrača, umešnog „pakera“ Rijada Mareza i surovog egzekutora Džejmija Vardija, tako je tri decenije ranije u Olimpijskom gradu delovao tandem Predrag Pašić – Husref Musemić.

Pašić je bio buntovnik s razlogom, nadareno krilo mekane noge koje je umelo i da daje golove, ali bi se najbolje osećao kada bi pogodio visokog, robusnog i borbenog Musemića u šesnaestercu.

Leta nakon osvojene titule savršeni sarajevski par će se raspasti: Pašić će u Nemačku, Husrefa će obrlatiti Džaja i Cvele koji su znali šta žele, ali su dugo tumarali u pokušaju da shvate i kako, pa su menjali i igrače i trenere, i Gojko Zec dobiće priliku da napravi svoj duet Pašić – Musemić, s tim što je ulogu asistenta s levog boka trebalo da igra Mitar Mrkela…

I to je funkcionisalo, posebno kada je Zeca nasledio Velibor Vasović, u sezoni kada je spektakularno pao Real na Marakani. Najbolji primer je, recimo, prva evropska utakmica te sezone, protiv Panatinaikosa: Mrkela je zavrnuo loptu s leva, Musemić se bacio na nju i udario „kontru“ golmanu, otvorio Grke i na kraju je bilo 3:0; moj kolega Branko Rosić priseća se i da je tada u vrlo gledanom „Sportskom pregledu“ Vasović izašao da prizna kako mesec dana nije spavao zbog utakmice protiv Atinjana i kako nema nameru da se zadržava jer mora u krevet…

https://www.youtube.com/watch?v=de0cS09ep7s

Musemić će biti, jeste fraza, prototip modernog špica, glavom je zaista, bez preterivanja, tukao kao nogom, bio je razbijač kojeg su Zvezdini navijači zavoleli jer je igrao srcem, i trudio se i trčao, onako zajapurenog lica, udarnik kao iz pesme Zabranjenog pušenja „Srce, ruke i lopata“ koju je 1987. slušala cela Jugoslavija.

Pa i gol kojim je odlučio 78. večiti derbi, recimo, bio je više zbog upornosti nego zbog tehnike, najpre zbog sreće, ali sreća prati one koji trče uporeduo s njom.

Pamti se i pesma, koja ga nije vređala, naprotiv, koju sigurno i danas voli: „Zapevala Marakana za Husrefa muslimana“.

„Nikad nisam imao problema, posebno ne na nacionalnoj osnovi. Navijači su svugde u svetu isti, budi normalan i pošten i daj sve od sebe na terenu, i sigurno će te voleti“, prisetio se kasnije u jednom intervjuu Husref.

Bio je mnogo borbeniji od promenade napadača i vezista koji su prodefilovali Autokomandom dok su se crveno-bele kockice mukotrpno sklapale i dok su se ležale dečje bolesti, mada neće uvek biti standardan – što ga je onemogućilo i da, poput starijeg brata, nastupa za plavi tim sa šest baklji na grudima – i neće biti tu kada se budu delile lovorike.

I to je sasvim u redu. Kao što sam ubeđen da je Piksi morao da ode da bi Zvezda postala prvak Evrope, tako je Musemić morao da ustupi mesto izvesnom Makedoncu i bilo je zapisano da će njegov spretniji, vidrastiji naslednik dati onaj odlučujući penal, mimo toliko odlučujućih golova. A i bilo mu je vreme, imao je magičnih 28 godina, što je u starom sistemu značilo ausvajz za pečat u pasošu u jednom smeru.

Srčani Musemić će otići u Harts, krajnje simbolično i ostaje misterija zašto se tamo nije snašao, pošto je delovao vrlo ostvrski – izgleda da je škotsko „hrabro srce“ ipak neki drugi film? – vratiti se nakratko na Koševo i potom završiti karijeru negde u Holandiji.

To srce umalo će ga izdati 2013. godine, kada će preživeti tešku operaciju i kada će onaj pristojniji i brojniji deo Zvezdinih navijača biti uz njega, poslaće mu poruku ohrabrenja i ići će mu čak u posetu. A između te dve srčanosti smestio se početak trenerske karijere, u kojem će ga „njegovo“ Sarajevo izdati, ne jednom.

O tome mi je ovih dana pričao drugi „insajder“, sarajevski novinar Omar Tipura – nazvao bih ga „nadarenim“, ali bi to sakrilo činjenicu da je odavno dokazao svoj talenat – koji podseća da je Musemić sa timom sa Koševa uzeo titulu 2007. godine, potom izbacio Genk u kvalifikacijama za Ligu šampiona i dobro se nosio sa kijevskim Dinamom.

U drugom mandatu u Sarajevu dobio je otkaz nakon šokantnog poraza od albanskog Kukešija – nije gledao Alena Melunovića koji je šutirao penal, i završilo je 0:0 posle 2:3 u gostima – i po dolasku kontroverznog malezijskog milijardera Vinsenta Tana, o kojem svojevremeno nisam imao nimalo reči hvale.

To „evropsko Sarajevo“ je od tada, počev od Roberta Jarnija, pa do našeg Miodraga Ješića, imalo mnogo trenerskih promena, nekako „na silu“ osvojilo kup i prvenstvo, a Musemić je od Ćira Blaževića preuzeo tuzlansku Slobodu i od tima koji se bori za opstanak napravio ekipu spremnu za titulu, sa osam bodova više od Sarajeva sredinom marta 2016, kada ceo svet, valjda, peva Adel, ili šta li je već sad popularno…

Kulminacija tog čudnog odnosa sa Sarajevom dogodila se pre neki dan, na kup utakmici koja je bila i povod za ovo putovanje u prošlost sa osvrtom na budućnost: Sloboda je dobila na stadionu Asima Ferhatovića Hasea, kada je Musemić napuštao stadion Pitari su pevali svoju staru „On voli Sarajevo, pravi je Hordaš, Husref Musemić jedan je od nas!“, znajući da se otuđena uprava ogrešila o njega.

Tip s viljuškom u vremenu supe – dobra metafora, zaista – taj dragi, vredni, neiskvareni čovek u smutno doba kada su najglasniji diletanti i nacionalisti svih fela, mogao bi ove godine da osvoji titulu, kao nekada sa Sarajevom, da napravi iznenađenje nalik onoj 1985. ili nalik ovoj Lesterovoj sezoni.

Onda neće biti preteško ni zamisliti trenutak u budućnosti, za godinu ili dve, svejedno, u kojem se Husref ponovo vraća u svoj treći dom, kojeg je osvojio srcem, rukama i lopatom, tamo gde su ga voleli i cenili bez obzira na nacionalnost, da ponovo probudi onaj brojniji korpus Zvezdine armije. A kartu s te utakmice, zasad samo imaginarne, bih se garant setio da sačuvam…

https://www.youtube.com/watch?v=YE19yYEe5I4