‘Možda si otrovana’: kako je nezavisna ruska novinarka postala meta

Elena Kostyuchenko je ruska nezavisna novinarka. 17 godina je bila specijalni dopisnik Novaya Gazete, sve dok ruske vlasti nisu ugasile novine u aprilu 2022. Izvještavala je o sukobima, kriminalu i društvenim temama. Kostyuchenko je među prvima pisala o prisustvu ruskih trupa na istoku Ukrajine. Ona je pratila rusku invaziju na Ukrajinu od drugog dana rata. Autorka je i dvije zbirke, „Neželjene na uslovnoj“ i „Ovdje ćemo živjeti mi“. Njen rad je nagrađen višestrukim nagradama uključujući European Press Prize, Gerd Bucerius Award Free Press of Eastern Europe i Paul Klebnikov Prize. Prije godinu dana je otrovana. Ovo je njena priča.

„Nisam htjela da ovo pišem dugo vremena. Osjećam gađenje, strah, stid. Ni sada ne mogu da pišem o svemu što znam jer moram da zaštitim ljude koji su mi spasili život.

Dana 24. februara 2022. moja zemlja je napala Ukrajinu.

Na dan invazije otišla sam u Ukrajinu po zadatku iz Novaya gazete, nezavisnog ruskog lista u kojem sam radila 17 godina. Prešla sam poljsko-ukrajinsku granicu u noći 25. februara. Tokom četiri sedmice, zahvaljujući nevjerovatnoj podršci bezbroj Ukrajinaca, uspjela sam da napravim priče sa granice, Odese, Mikoljeva i Hersona. Herson je bio pod okupacijom. Ulazak i izlazak značilo je dva puta preći liniju fronta. U Hersonu su ruski vojnici kidnapovali i mučili ljude. Našla sam ljude koji su preživjeli mučenje. Pronašla sam zatočenički centar u kojem su držani oteti ljudi. Saznala sam imena 44 otete osobe i okolnosti pod kojima su odvedeni. Objavila sam svoj članak i predala ono što sam otkrila kancelariji ukrajinskog glavnog tužioca.

Sljedeće mjesto sa kojeg sam namjeravala da izvještavam bio je grad Mariupolj na jugu Ukrajine, gdje su borbe bile u toku i mnogo dana nije bilo humanitarnih koridora. Jedini povremeno prohodan put išao je kroz Zaporožje. Često je bio pod vatrom, a kako biste se približavali Mariupolju, pojavili bi se ruski kontrolni punktovi. Ipak, ljudi su svakodnevno išli ovim putem kako bi pokušali da izbave svoje najmilije iz grada koji je uništavan. Odlučila sam da putujem s njima. Dana 28. marta ušla sam u Zaporožje. Čekajući na kontrolnom punktu, počele su mi stizati poruke od prijatelja: “Šupci.” “Drži se tamo.” “Javi mi ako mogu pomoći.” Tako sam saznao da se Novaya gazeta ugasila. List je te godine dobio drugo upozorenje od državne agencije za cenzuru, što je značilo da bi mogao izgubiti licencu. Očekivala sam ovo od trenutka invazije, ali nisam znala koliko će to biti bolno.

Odlučila sam ipak da odem u Mariupolj. Objavila bih svoju priču gdje god budem mogla. Susrela sam se sa dobrovoljcima i ljudima koji su krenuli u Mariupolj da spase svoje rođake. Našla sam nekoga ko je bio voljan da me odveze svojim autom uprkos tome što imam ruski pasoš. Dogovorili smo se da krenemo 31. marta.

Dan prije našeg putovanja provela sam u hotelu, pokušavajući da skupim snagu. Zvala me je kolegica iz Novaye i pitao da li idem u Mariupolj. Bila sam zbunjena – samo dvoje ljudi iz novina znalo je da idem u Mariupolj: glavni urednik Dmitrij Muratov i moja urednica Olga Bobrova. Rekla sam: “Da, idem sutra.” Rekla je: „Moji izvori su stupili u kontakt sa mnom. Oni znaju da ideš u Mariupolj. Kažu da Kadirovci imaju naređenje da vas pronađu.” Kadirovci, čečenska jedinica ruske nacionalne garde, bili su aktivno angažovani u borbama oko Mariupolja – bili su na kontrolnim punktovima. Kolegica je rekla: „Ne planiraju te zatvoriti. Oni će te ubiti. Odobreno je.”

Bilo je to kao da sam udarila u zid. Oglušila sam; sve je postalo bijelo. Rekla sam: “Ne vjerujem ti.” Odgovorila je: „I ja sam im to rekla – da im ne vjerujem. Onda su mi pustili snimak kako razgovarate s nekim o Mariupolju, planirate put. Prepoznala sam tvoj glas.”

Prekinula je vezu. Sjela sam na krevet. Nisam ništa mislila, samo sam sjedila.

Četrdeset minuta kasnije, javio se moj izvor iz ukrajinske vojne izvidnice. Rekao je: „Imamo informacije da se u Ukrajini organizuje atentat na novinarku Novaye gazete. Vaš opis je poslan na svaki ruski kontrolni punkt.”

Sat kasnije pozvao me Muratov. Rekao je: “Moraš napustiti Ukrajinu ovog trenutka.” Ali nisam se mogao natjerati da odem. Sljedećeg jutra probudila sam se s porukama urednika u Novayi. Rusko tužilaštvo i ruski medijski regulator, Roskomnadzor, tražili su da uklone moje izvještavaje iz Ukrajine sa web stranice ili će u suprotnom stranica biti blokirana. Novaya se povinovala. Ovo me je nekako slomilo. Počela sam da plačem i nisam mogla da prestanem. Tada je umjesto suza došao bijes, i ispunio je cijelo moje biće.

Pokušala sam pronaći drugi put u Mariupolj, zaobilazeći ruske kontrolne punktove. Ali svuda su u toku bile aktivne borbe. Jedini put je bio preko Zaporožja i na tom putu su me čekali. Na kraju me je u naumu da otputujem zaustavilo razmišljanje šta će biti sa osobom koja je pristala da me odveze svojim autom. Da me ubiju, ni oni ne bi bili pošteđeni.

U noći 1. aprila napustila sam Ukrajinu. Otišla sam u veoma lošem stanju. Imala sam vaške, zauške i PTSP. Moji prijatelji su me primili; prenosili su me iz ruke u ruku. Moja djevojka Yana je došla iz Rusije i brinula se o meni, pazila da jedem i spavam. Moj plan je bio da ozdravim, završim knjigu koju sam pisala i da se vratim u Rusiju. Moj posao, cijeli život, moja majka i sestra – svi su tu. Što su vijesti koje su dolazile iz kuće bile gore, to sam više osjećala potrebu da budem tamo.

Uveče 28. aprila nazvao me Muratov. Govorio je veoma nježnim glasom. Rekao je: „Znam da želiš da se vratiš kući. Ali ne možeš se vratiti u Rusiju. Oni će te ubiti.”

Prekinula sam vezu i počela da vrištim. Stajala sam na ulici i vrištala.

Mjesec dana kasnije, uspjeli smo se sresti. Muratov je rekao: „Učiniće da to izgleda kao zločin iz mržnje. Ljudi na desnici mrze lezbejke.”

U toj fazi sam radio na svojoj knjizi. Pisala sam i mislila samo na ono što pišem. U mojoj glavi nije bilo mjesta ni za šta drugo. To su bili dobri dani. Krajem septembra ponovo sam stupila u kontakt sa Muratovim. Zamolila sam ga da sazna mogu li se vratiti u Rusiju. Nazvao me je nekoliko dana kasnije. “Ne. Ne. Ne.”

Našla sam stan u Berlinu i tamo se preselila. 29. septembra počeo sam raditi za web stranicu Meduza. Odlučili smo da moje prvo izvještajno putovanje bude u Iran. Bila sam tamo ranije i našla sam ljude koji bi mi pomogli, dobila vizu, kupila odjeću. Odlučili smo da nakon Irana odem u Ukrajinu. Meduza me je zamolila da predam papire za ukrajinsku vizu prije odlaska.

Nisam mogla popuniti aplikaciju ili zakazati termin u ukrajinskoj ambasadi na njihovoj web stranici – nije mi bilo dozvoljeno. Dežurna linija ukrajinskog ministarstva vanjskih poslova rekla mi je da su njihovu web stranicu napali hakeri, tako da je za sada bilo nemoguće odgovoriti na moj zahtjev. Počeo sam da tražim kontakte u ambasadi. Našla sam nekoga u njihovom konzulatu u Minhenu ko je pristao da se vidi sa mnom. Moram priznati da sam se o svom putovanju u Minhen dopisivala preko Facebook Messengera. Nije bilo sigurno, i to sam znala.

Ali nisam bila u Rusiji – bila sam u Njemačkoj. Nisam ni razmišljala o osnovnim principima svoje sigurnosti, o protokolima koje sam godinama slijedila. Uveče 17. oktobra rezervisala sam mjesto u noćnom vozu za Minhen. U vozu sam skinula cipele, sklupčala se na sjedištu i spavala. Ljudi su prolazili pored mene; udarali su mi u noge. Nastavila sam da spavam.

Kada sam stigla u Minhen, otišla sam kod drugarice, pokušala da se naspavam, a onda otišla u ambasadu. Osoblje me je ispitivalo, pitajući šta planiram da radim u Ukrajini. Uzeli su mi dokumente, ali još uvijek nisam mogla podnijeti zahtjev za vizu – bilo je problema s njihovim internim sistemom. Rekli su da treba da se vratim neki drugi dan.

Prijateljica me pokupila u ambasadi i otišli smo na ručak. Sjedile smo vani u restoranu. Dok smo sjedile tu, naišle su dvije različite grupe njenih poznanika. Došli su do našeg stola – jedan muškarac, pa dvije žene. Pomislila sam: „Kako je Minhen mali grad. Zaista se činilo da se svi poznaju.” Otišla sam u toalet, i dalje razmišljajući o svojoj vizi. Onda me je prijateljica odvela na željezničku stanicu. Dok smo joj prilazili, rekla je: „Slušaj, moram ti reći: smrdiš. Dozvoli mi da ti nađem dezodorans.” Sjećam se da sam bio šokirana onim što je rekla – ona je vrlo taktična osoba i nikada ne bi rekla takvo nešto, ukoliko zaista nisam smrdila. Kada sam ušla u voz, našla sam svoje mjesto i odmah otišla u toalet. Pokvasila sam papirnate ubruse i počela se njima brisati. Bio sam oblivena znojem. Znoj je mirisao jako i čudno, kao pokvareno voće.

Sjela sam i počela čitati rukopis svoje knjige. Nakon nekog vremena, shvatlao sam da samo čitam isti pasus iznova i iznova. Boljela me glava. Prebolovala sam Covid tri sedmice ranije. Pomislila sam: „Da li ga zaista imam ponovo?“ Zvala sam Yanu. Rekla sam: „Osjećam se loše. Nadam se da nije Covid – kako ću ići u Iran ako jeste?” Pokušala sam da se vratim na knjigu, ali mi je bilo gore. Glavobolja mi je postala toliko jaka da nisam mogla više da gledam. Nastavilao sam da se znojim. Vratila sam se u toalet i ponovo se obrisala. Kad sam izašla na željezničku stanicu, nisam se  mogla sjetiti kako da dođem kući. Znala sam da moram da uđem u metro, ali nisam mogla da shvatim kako. Razmišljala sam da izađem van i pozovem taksi, ali sama pomisao da moram pronaći svoju lokaciju na mapi u aplikaciji me je prestrašila. Dugo sam tražila pravi ulaz u metro. Kada sam konačno stigla, briznula sam u plač – nisam znala u kom pravcu treba da idem. Ostali putnici su mi pomogli.

Pet minuta hoda bilo je do kuće od podzemne željeznice. Trebalo je mnogo duže. Svakih nekoliko koraka morala sam spustiti torbu – činila mi se nepodnošljivo teškom – i odmoriti se. Na stepenicama sam ostala bez daha. Pomislila sam u sebi: “Ovaj je**ni Covid me je stvarno zeznuo.” Čim sam došla kući, otišla sam da spavam.

Probudio me bol u stomaku. Bilo je čudno – vrlo snažno, ali ne oštro, dolazilo je i odlazilo kao da se pali i gasi. Pokušala sam da sjednem, ali nisam mogla. Tako mi se zavrtilo u glavi – kao da se cijela soba vrtila. Sa svakim pokretom postalo mi je sve više muka. Otišla sam do kupatila, gdje sam povratila. Stalno sam se dopisivala sa Irancima. Plakala sam. To je trebalo da bude moje prvo putovanje na novi zadatak, a sada ovo. Bol u stomaku je bio sve jači. Bilo je bolno čak i dodirnuti kožu. Jedva sam spavala tih prvih nekoliko noći – čim bih se smirila, probudio bi me bol. Vrtjelo mi se u glavi kad god bih sjela ili ustala. Trećeg dana je postalo jasno da nikuda ne idem i da šta god da imam, nije Covid.

Nije lako posjetiti doktora u Berlinu. Mogla sam da zakažem termin tek 28. oktobra, 10 dana nakon što sam se razbolila. To je bila redovna klinika u mom kraju. Doktori – bilo ih je dvoje – obojica su odmah rekli da imam dugi Covid: „To može da traje i do šest mjeseci. Ako se ne osjećate bolje za šest mjeseci, vratite se.” Ipak su uradili ultrazvuk: sve je bilo čisto. Tapkali su me po stomaku. Natjerala sam ih da urade neke krvne pretrage. Izašala sam iz klinike utješena – nije bilo ništa, uskoro ću biti bolje. Rezultati pretrage krvi su bili loši. Nivoi enzima ALT i AST (alanin i aspartat aminotransferaza) u mojoj jetri bili su pet puta veći od normalnog. Testirali su mi urin. U njemu je bilo krvi. Doktori su prestali da se šale. Upućena sam kod specijaliste. Rekla je da se najvjerovatnije radi o virusnom hepatitisu. “Otkrit ćemo koji je i onda ga liječiti”, rekla je. Testovi na hepatitis bili su negativni.

Moji simptomi su se stalno mijenjali. Manje me je bolio stomak i manje sam imala vrtoglavicu. Ali sam bila totalno slaba. Lice mi je počelo da otiče, a potom i prsti. Jedva sam uspijevala da skinem prstenje i nisam mogla ponovo da ih stavim. Prsti su mi izgledali kao kobasice. Tada su mi i stopala počela da otiču. Oteklina se pogoršavala – izgubila sam bradu, moje lice više nije bilo moje lice. Kada bi se pogledala u ogledalo, trebalo mi je vremena da se prepoznam. Ponekad bi mi srce počelo jače da kuca. Ponekad bi me dlanovi i donji dio stopala počeli da peku, postajući crveni i sjajni

. Sve je bilo iscrpljujuće. Bilo je teško sići niz stepenice. Ponekad smo Yana i ja izašli na 15 minuta, pola sata, a ja bih se toliko umorila da sam morala kući. Prestala sam da spavam, ali nije se radilo o bolu. Kao da je moj mozak zaboravio kako da zaspem. Ležala bih satima pokušavajući da ne probudim Yanu, gledajući u plafon i pitajući se šta nije u redu sa mnom.

Nivoi jetrenih enzima su stalno rasli. Još je bilo krvi u mom urinu. Nastavila sam ići doktorima. Doktori bi smišljali teorije, testirali ih, smišljali nove: autoimune bolesti, akutni komplikovani pijelonefritis, sistemske bolesti.

Meduza me je povezala sa doktorom kojem su vjerovali. Doktor je odlučio da me ponovo testira na hepatitis. Testovi su bili negativni. Dok sam išla kući, napisao mi je: „Je li moguće da si otrovana?“ Odgovorila sam: “Ne, nisam toliko opasna.”

Rekla sam Yani; smijali smo se. Rekla je: „O, da, najjednostavnije objašnjenje. Mora da je otrovana – ona je ruska novinarka.” 12. decembra sam se vratila svom lokalnom ljekaru. Dobila sam novi krug testova, a rezultati su se pogoršali: moj ALT je bio sedam puta veći od normalnog. Sjedili smo u njenoj kancelariji. Nije rekla ništa, pregledavajući svoje papire. Zatim je počela: “Elena, ostale su dvije teorije. Prvi je da su antidepresivi koje uzimate možda odjednom počeli da djeluju aberantno. Ali nedavno ste promijenili lijekove, a vaši simptomi i rezultati testova se nisu promijenili. Zato imamo drugu teoriju. Molim pokušajte da ostanete mirni, ali možda ste bili otrovani.”

Smijala sam se. Doktorica je šutila. Rekla sam: “To je nemoguće.” Rekla je: „Odbacili smo sve druge opcije. Žao mi je. Morate otići na odjel za toksikologiju u Charitéu (univerzitetska bolnica).”

Naredna tri dana provela sam ležeći u krevetu i razmišljajući. Ne sjećam se o čemu sam razmišljala. Yana kaže da sam prvi dan rekla da je to glupo i da su doktori pogriješili – samo zato što nisu mogli dijagnosticirati šta je sa mnom i nisu htjeli više da rade testove. Onda sam prestala da pričam. Onda sam stupila u kontakt sa Meduzom i počeli smo da razmišljamo šta dalje.

Da biste uradili krvne pretrage na trovanje, morate otići u policiju. Tako sam i uradila. Iz policijske stanice su me poslali pravo u bolnicu. Policajci su se pojavili u bolnici da razgovaraju sa mnom i doktorima.

Moj prvi sastanak bio je sa berlinskom kriminalističkom policijom i trajao je devet sati. Htjeli su da znaju sve: na čemu radim i planiram da radim, sa kim sam bila u kontaktu u Ukrajini, sa kojim kolegama sam sada u kontaktu. Morala sam da rekonstruišem 17. i 18. oktobar iz minuta u minut.

Moja odjeća i stan su pregledani na radijaciju. I moje tijelo. Uzeli su odjeću s kojom sam putovala u Minhen. Tada je policija izvršila „sigurnosnu provjeru“ mog stana. Jedan policajac me je pitao: „Zašto su vam roletne otvorene? Lako bi vas upucali sa balkona preko puta.” Policija mi je rekla da moram da se pridržavam novih sigurnosnih protokola. Kao šta na primjer? “Seliti se. Idite različitim putevima kući. Nemojte ići taksijem direktno na odredište; izađite blok ranije. Nosite naočale za sunce.” “To je to?” “Pa, sve će vam to pomoći.”

Policajci su bili ljuti na mene. Nisu to pokazali, ali nakon trećeg kruga ispitivanja počeli smo da razgovaramo. Viši detektiv je vodio istragu o ubistvu Zelimkhan Khangoshvilija, bivšeg čečenskog terenskog komandanta, koji je upucan u centru Berlina 2019. godine. Ubica je brzo uhvaćen zahvaljujući svjedocima i snimcima sigurnosnih kamera. U njegovom pasošu je pisalo da je Vadim Sokolov, ali su novinari i policija utvrdili da je njegovo pravo ime Vadim Krasikov i da je povezan sa službom bezbjednosti FSB. U Njemačkoj je dobio doživotnu kaznu zatvora za ubistvo “po naredbi ruske vlade, kao dio ruskog aparata za provođenje zakona”. Sudija je ono što se dogodilo nazvao “državnim terorizmom”. Rusija je 2022. godine podnijela dva odvojena zahtjeva za uvrštavanje Krasikova na listu zatvorenika za razmjenu, ali je Njemačka to odbila. Isti viši detektiv je 2018. istraživao trovanje Petra Verzilova, izdavača Mediazone i člana Pussy Riota. Odvezen je privatnim avionom iz Moskve u Charité, sa grčevima i u delirijumu. Verzilovovi prijatelji su otkrili da je berlinska bolnica pod nadzorom Rusa. Policija je Verzilovu ponudila zaštitu i otvorila istragu. “I nismo uspjeli ništa ustanoviti. Čak ni supstancu koja se koristi.”

“Kako to?”

„Zato što je nemoguće pitati laboratoriju: ‘Da li je ova osoba bila otrovana?’ Možete samo pitati da li je u njenom tijelu bila prisutna određena supstanca. A postoje hiljade supstanci. Zato je to tako popularno sredstvo atentata.“

“Ne razumijemo zašto vam je trebalo ovoliko vremena da dođete kod nas. Trebalo je odmah da pozovete policiju, čim vam je pozlilo u vozu. Došli bi po tebe na stanicu.”

„Ali nisam mislila da sam otrovana. Još uvijek nisam sigurna.”

“Zašto nisi tako mislila?”

“Meni se to činilo ludim. A ja sam u Evropi.”

“Pa šta?”

“Osjećala sam se kao da sam sigurna.”

“To je ono što nas izluđuje”, rekao je detektiv. „Dođete ovamo i ponašate se kao da ste na odmoru. Kao da je ovo neki raj. Ne pada vam ni na pamet da se čuvate. Ovdje imamo politička ubistva. Ruske specijalne službe su aktivne u Njemačkoj. Vaša neopreznost, vaša i vaših kolega, nema granica.”

Nisam dalje izvještavana o toku istrage.

Dana 2. aprila, na novinarskoj konferenciji, obratio mi se Roman Dobrohotov, glavni urednik Insidera, nezavisnog novinskog sitea fokusiranog na Rusiju. Odveo me je na samo da me pita. „Lena, imam lično pitanje. Ali prvo moram nešto da ti kažem. Christo Grozev iz Bellingcata i ja smo istraživali niz trovanja u Evropi. Sve poznate mete su ruske novinarke. Želim da te pitam: dugo nisi ništa napisala – da li je to zato što si bila bolesna?”

I rekla sam mu sve ovo što sam sada napisala.

Dana 2. maja, dobila sam pismo iz kancelarije glavnog tužioca u Berlinu da je istraga o mom pokušaju atentata zatvorena. Policija nije pronašla “nikakve naznake” da je bilo pokušaja da me ubiju. “Rezultati testova krvi ne ukazuju nedvosmisleno na trovanje”, navodi se. Doktori koji su razgovarali za Insajder i Bellingcat rekli su da je najvjerovatnije objašnjenje za ono što mi se dogodilo to da sam bila otrovana hloroorganskim jedinjenjem. Ovu informaciju sam prenijela policiji. Tužilaštvo je 21. jula ponovo otvorilo slučaj.

Kako sam sada? Bol, mučnina i otok su nestali. Još uvijek nemam energije. Napustila sam Meduzu – daleko sam od povratka na teren. Trenutno mogu raditi tri sata dnevno. To se stalno povećava, ali polako. Ima dana kada ne mogu ništa. Ležim i pokušavam da ne mrzim sebe. Dok sam ovo pisala, trudila sam se da uspostavim hronologiju događaja, i da zapamtim sve bitne detalje. Ali koji su detalji zaista važni? Prošlog novembra, moj prijatelj je došao u Berlin. On je izdavač – nije aktivista, nije novinar, nije političar. Prišao je i zgrozio se u kakvom sam stanju. Rekao je: “Da li razumiješ da si možda otrovana? Jesi li razgovarala sa svojim ljekarima o tome?” Rekla sam: “Nisam i neću – to je glupo.” Dodala sam: “Ne pokušavajte da me zarazite svojom paranojom.”

Lagala sam policiju kada sam im rekla da mi se ideja o trovanju „činila ludom“ – nije. Tokom mog rada u Novoy gazeti, ubijene su četiri moje kolege. Organizovala sam sahranu novinara Mihaila Beketova. Bio je prijatelj. Znala sam da su novinari ubijeni. Ali nisam željela vjerovati da bi i mene mogli ubiti. Od ove misli su me štitile odbojnost, stid i iscrpljenost. Bilo mi je gadno pomisliti da postoje ljudi koji me žele mrtvu. Bilo me je sramota da pričam o tome. Čak i sa voljenima, a kamoli policijom. I znala sam koliko sam iscrpljen, koliko mi je malo snage ostalo i da više neću moći da ponovo bježim.

Moja knjiga „Volim Rusiju: Izvještavanje iz izgubljene zemlje“ izlazi u oktobru. Radi se o tome kako je Rusija pala u fašizam. Izlazi na nekoliko jezika istovremeno. Policija vjeruje da bi to mogao postati okidač – da će ljudi koji su pokušali da me ubiju u Ukrajini, a možda i u Njemačkoj, pokušati ponovo.

A ja želim živjeti.

Zato ovo i pišem.

Također želim da moje kolege i prijatelji, aktivisti i političke izbjeglice koji trenutno žive u inostranstvu budu oprezni – oprezniji nego ja. Nismo sigurni i nećemo biti sigurni dok ne dođe do promjene režima u Rusiji. Posao koji radimo mogao bi pomoći da se ovaj režim sruši, a on se brani.

Ako se iznenada razbolite, nemojte zanemariti mogućnost da ste otrovani. Recite svojim doktorima. Borite se za sebe. A ako vam se to već dogodilo, obratite se istražnim timovima Insajdera ili Bellingcata. Oni traže ljude koji nas pokušavaju ubiti.

Visoko.ba/federalna.ba/The Guardian