Kokan Mladenović, reditelj za BUKU: Neće biti mladosti za nove ratove

Na sceni sarajevskog Kamernog teatra 55 premijerno će 15. marta biti izvedena predstava „Sjećaš li se Dolly Bell“ prema romanu Abdulaha Sidrana po kojem je Emir Kusturica 1981. snimio jedan od najznačajnijih filmova bivše Jugoslavije. Riječ je o prvom teatarskom uprizorenju kultnog Sidranovog djela i predstavi koju će režirati Kokan Mladenović. O dječaku koji će tokom jednog ljeta spoznati dva velika fenomena, komunizam i ljubav, Mladenović će režirati predstavu s pozicije naknadnog iskustva koje podrazumijeva i činjenicu da komunizam nije stigao do dvijehiljadite kako je vjerovao Maho Zolj. O predstavi i vremenu koje su uništili najgori među nama, snu koji se pretvorio u noćnu moru, o klasi poniženih, o jednom svijetu koji se raspada i umjesto kojeg nam se nudi virtuelni sa svim njegovim vulgarnostima u intervjuu za BUKU govorio je jedan od najznačajnijih reditelja naših prostora nakon prve sarajevske čitaće probe.

Događaji u romanu i filmu „Sjećaš li se Dolly Bell“ vezani su za šezdesete. Sam film nastao je početkom osamdesetih. Predstava se postavlja nakon više od trideset godina kasnije kada se urušio svijet kakav smo poznavali. Da li ćete ta tri različita vremena i iskustva u predstavi povezati?

Iz našeg naknadnog iskustva, sve što se desilo Dini 1963. godine kad je punio 17 godina deluje kao neka zajednička bolja prošlost. Ali to što Dino treba da spozna tokom jedinog leta, onako kako junak spoznaje u Fellinijevom „Amarcordu“ recimo, ovde je to komunizam i ljubav, dva velika fenomena koja obiležavaju Dinin život u Sarajevu. I nažalost će tog leta znati da je sva ta priča o komunizmu jedna velika laž, da ta romantična ljubav pred njegovim očima postaje Dolly Bell, prostitutka koju neko iskorišćava. I komunizam i ljubav se pretvaraju u sopstvene antipode. Kako god to vreme delovalo romantično, kako god bilo  srećno i koliko god smo mi mislili da je to najsrećnija zemlja na svetu, to vremene u sebi mora da nosi klicu budućeg pada, i to je nama važno iz ovog postjugoslovenskog iskustva iz kog tumačimo predstavu. Ta velika radost se završila masakrom. I zrnce tog pada mora da postoji već u šezdesetim. Taj svet će se srušiti na glavu sledećoj generaciji ali je on očigledno počeo da pada već tada. Uostalom, ’63. godina kada se komad zvanično dešava je formalno najsrećnija godina Jugoslavije. Te godine su ostvareni svi pravni uslovi da se završi postratni period i tim Ustavom iz ’63. godine FNRJ postaje Socijalistička federativna republika Jugoslavija u kojoj smo mi rođeni i odrastali, a taj Ustav stručnjaci zovu povelja samoupravljanja. Praktično je on omogućio radničkoj klasi sve ono za šta se ikada borila. Potpunu ravnopravnost, upravljanje državom… To bi trebao da bude jedan manifest sreće. Ispostavilo se naravno da je to samo uvod u veliku katastrofu. Ne bih da lažno romantizujemo jedan period jer je on samo bio prvi čin buduće katastrofe.

Na press konferenciji povodom početka rada na predstavi „Sjećaš li se Dolly Bell“ rekli ste da želite da sa smrću oca umre i jedna ideologija. Mislite na komunizam?

I u romanu i u filmu je ono što otac Maho Zolj izgovara ostavljeno dvosmisleno. Ne znamo da li je to politička frazeologija epohe pa je marksističko-socijalistički rečnik svakodnevica… U našoj predstavi je to jedan uistinu verujući otac, jedan otac koji misli da će komunizam stvarno spasiti svet i on kaže da je siguran da će komunizam doći do dvehiljadite godine. Mi znamo šta je došlo do dvehiljadite. Upravo zato što je taj otac tako verujući i tako odan komunizmu, u predstavi će biti jako ponižen od istog tog sistema. U našoj predstavi ne postoji bolest oca, postoji odluka oca da umre nakon što mu se srušio svet u koji je verovao. Komunizam se rađao u ljudima ali i umire u jednom čoveku, a onda umire u svim drugima. Mislim da ako se dobro napravi ta smrt ideologije u jednom čoveku koji je tako verovao, onda je ona ustvari samo metafora ukupne smrti te ideologije na ovom prostoru, veleizdaja jedne velike teme od strane svih nas.

Pretpostavljam da postoji određena vrsta odgovornosti pred početak rada na nečemu što je toliko poznato svima uz činjenicu da nikada ranije Abdulah Sidran nikome nije dao prava za pozorišnu adaptaciju romana „Sjećaš li se Dolly Bell“.

Ja sam svakako počastvovan time što smo dobili prava da uradimo taj majstorski roman. Sidran je napisao ono što jeste „Amarcord“ bivše Jugoslavije i nešto svevremeno, bez obzira na ideološki okvir koji se nas još uvijek tiče. Neke nove generacije neće znati da prepoznaju ideološki obrazac ali će umeti da prepoznaju, što bi rekli pisci, „slatku pticu mladosti“. To jeste jedno beskrajno zanimljivo leto, jeste sazrevanje jednog glavnog junaka. Da li je to Sellingerov „Lovac u raži“ ili Dino u „Sjećaš li se Dolly Bell“, ali to jesu junaci koji sazrevaju. I verujem da je taj Dino, što se tiče budućih generacija, svevremen. Jeste da izuzetno poštujem film „Sjećaš li se Dolly Bell“. To jeste majstorsko pismo Emira Kusturice i gotovo svih učesnika u filmu, ali se toliko toga mnogo promenilo za tih 40 godina od kad je film počeo da se priprema, i 38 od kad je bila premijera, tako da ne postoji nikakav način da mi sad damo scensku adaptaciju ili scensku interpretaciju filmskog dela. Mi prosto moramo da vidimo zašto to radimo danas  i da ne zaboravimo referencu da se radi o mrtvima. I u bukvalnom smislu su ti ljudi odavno mrtvi a mrtva je zemlja u kojoj se priča događa. I mrtav je grad koji na taj način više ne postoji. Uostalom, pričajući priče o detinjstvu ili o ranoj mladosti i zaljubljivanjima, mi se uvek vraćamo na izmišljena mesta. Čak i kad ta mesta postoje i kad apsolutno nisu evoluirala u odnosu na period kad smo mi voleli i mi bili deca. Ona su onakva kakvima ih mi zamišljamo u sećanju. Sećanje je beskrajno subjektivna prizma. Drukčije izgledaju ljudi, rečenice, čitava mesta… Povratak starog Dine iz šezdesetih u Sarajevo je beskrajno potentna scenska mogućnost koja nas kroz jezik metafora, kroz poetski realizam ustvari vraća u neko vreme. Ali samo to izbegavanje realističkog postupka je nešto što će doneti mnogo toga dobrog predstavi.

Veći dio opusa Abdulaha Sidrana posvećen je individualnim sudbinama u doba socijalizma koji se činio kao period kolektivnog blagostanja. Iz današnje pozicije, opterećeni bolnim iskustvima postsocijalizma, dodatno smo skloni taj period romantizirati. Je li važno o tom vremenu govoriti upravo zbog toga što nismo adekvatno procesuirali prethodno iskustvo?

Neko je pametno rekao da su Jugoslaviju pravili najbolji među nama, a uništili najgori među nama. Ali taj državni sistem i ta zemlja jesu bili ostvarenje jedne utopije, viševekovne utopije južnoslovenskih naroda koja se raspala zbog nas samih, zbog naših mentalitetskih devijacija, zbog toga što mi realno nismo bili spremni da napravimo pred sobom iskorak u neki suštinski bolji svet. Mnogo je potresnije kad to govori Sidran nego ja, koji je imao svojih intimnih patnji u vreme Jugoslavije, ali kad Abdulah Sidran kaže da je Jugoslavija bila mnogo poštenija i srećnija zemlja od svih ovih zemalja u kojima danas živimo, onda to ima mnogo veću težinu nego kada ja to kažem. Ta zemlja je još uvek imala svest o kolektivnom dobru, o tome da je građenje naše lične sreće neodvojivo od građenja kolektivne sreće. Uostalom, u toj zemlji se na pijedestal države izdigao proletarijat koji ima svoja sindikalna prava za koja se izborio, proletarijata koji ima svoje privilegije, u toj zemlji sigurnog posla, radničkih odmarališta, godišnjih odmora, fića, stojadina, nečega što radničku klasu pretvara u prilično situiranu srednju klasu. Kad kompariramo to vreme proletarijata sa ovim vremenom prekarijata, gde neki robovi neoliberalnog fašizma rade nesigurne povremene poslove mizerno plaćeni u uslovima koji su nedostojni ljudi, onda stvarno ta zemlja deluje kao neki neostvareni san. A naša je krivica što je taj san postao noćna mora.

Nedavno ste se u predstavi „Pad“ bavili prekarijatom i pozicijom radnika i radnica i njihovim umiranjem na radu. Ovi/e koji nisu doslovno izgubili/e život, polako umiru iz dana u dan radeći u neuslovima, cjelodnevno stojeći za kasama veletrgovina u okolnostima u kojima smo i ukinuli pojam radnika/ca pa ih zovemo uposlenicima. Kako smo iz radničkih odmarališta stigli do potpunog brisanja radnika i radnica?

Pobuna radnika svojevremeno, na početku industrijalizacije, podrazumevala je pobunu radničke klase. Ali je bila formirana jedna klasa, klasa koja je jednako ponižena, klasa koja ima iste probleme i veliku želju da se izbori za svoja prava. I sama radnička klasa je bila novina u svetu koji se industrijalizuje. Pre toga nije postojala pa je vrlo brzo postala svesna toga da mora da se izbori za sebe. Mi danas u sveopštem nejedinstvu nemamo nikakvu svest da smo klasa poniženih. Ljudi gledaju kako da individualno prežive. Ljudi gledaju kako da bez obzira na sva poniženja koja moraju da pretrpe obezbede nešto svojoj porodici. A jedino što nas može dovesti do toga da promenimo uslove života je solidarnost. Zato me je radovao pokret Pravda za Davida i Pravda za Dženana, jer su neki ljudi pokazali solidarnost na mnogo širem planu. To bi naravno trebao biti samo zametak neke opšte solidarnosti. Ali dok god ima onih koji će pristati da nose pelene na radnom mestu, dok god ima onih koji će pristati da za manje od 200 evra rade po 12 sati dnevno, nemoguće je formirati jedan front pobune i znajući da je to tako ljudi ne žele da ispadnu budale koji zagovaraju pobune. Ljudi prosto opstaju u tim uslovima koji ponižavaju. Mi smo predstavu „Pad“ radili u Svilajncu zgroženi time što na desetine radnika svake godine pogine u Srbiji, pre svega radnika na građevini. Prošle godine to je bilo 44, bez da je iko kažnjen, osuđen, bez toga da je ijedno gradilište zatvoreno. Te neoliberalne palate, te zgrade i beogradi na vodi, ti stambeni i poslovni kvartovi bukvalno se zidaju na kostima mrtvih radnika. I za to nema nikakvih posledica. To je nešto što ne bi smeo da trpi ni zdrav razum, a ne sindikalizam, a mi očigledno trpimo. Ja apsolutno nisam optimista na temu osvešćivanja radničke klase jer svi ovi reality programi, beskrajna estradizacija života, estradizacija politike, javnog diskursa… upravo služe tome da se forsiraju najprimitivniji nagoni za preživljavanje, najprimitivnija seksualnost, nešto što nas bukvalno svodi na stado i životinje.

To nam pokazuju i aktuelni primjeri vezani za Jelenu Karleušu. Šta mi zapravo krijemo ili šta se krije od nas dok se bavimo Jelenom Karleušom?

Karleuša skandal je ubedljivi trijumf nečega na čemu se pažljivo radi od devedesetih do sada. I mislim da su autori skandala, načina takvog razmišljanja i sveukupne degradacije jedne ipak ozbiljne, misleće i odgovorne zemlje kakva je u svojim zvezdanim trenucima bila Jugoslavija pred raspad, prezadovoljni time šta su uspeli da naprave od nas za samo trideset godina. Vladimir Kostić, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti je rekao kako su pre 35 godina nakon atentata na turskog ambasadora u Beogradu ljudi trčali za ubicama, bili pogođeni i stradali jer su smatrali da je njihova ljudska obaveza da se spreči to zlo i počinioci kazne. A danas trčimo na kioske da kupimo gole fotografije Jelene Karleuše. To je prosto jedan brižljivo, sistematski, svesno, planski uništavan sistem vrednosti koji treba da nas pretvori u te polupornografske, polunagonske životinje koji će trčati za golom guzicom, za golim grudima, koji će se naslađivati skandalima u vreme dok se fabrike prodaju u bescenje, dok se radnici prodaju ko robovi, dok se prave političke trgovine iza naših leđa, dok se raspada pravi svet nama se servira taj virtuelni svet sa svim njegovim vulgarnostima.

I šaradom od dočeka Vladimira Putina.

Naše političke elite su podjednako sramotne, nažalost ja kad govorim o političkim elitama govorim i o poziciji i opoziciji. To je prosto lažna vlastela, soj ljudi koji se odrodio od stvarnog života, koji baštini neke privilegije poslaničkih mandata, ministarskih fotelja, ta vlast koja bi trebala da bude eksponent čitavog društva koja uostalom živi od naših prihoda i poreza se nametnula kao jedna veštačka klasa koja gospodari našim životima. I u toj manipulativnoj sveri koja se isključivo tiče otimanja novca, ličnog blagostanja njihovog, zloupotrebe medija ili vulgarizacije svega, bacanja stalno sipinog mastila u oči tim narodima da ne primete šta se to stvarno zbiva. Oni su tu najbolji saveznici. Nema boljih saveznika od političkih predstavnika Sarajeva i Banja Luke. Nema boljih saveznika od političkih predstavnika Zagreba i Beograda ili Prištine i Beograda. To je jedan te isti politički šljam, jedan te isti profil ljudi koji samo koristi oprečne rečenice. Ali njihovi profili su isti, njihovi bankovni računi su podjednako puni i oni manipulišući ratnim tenzijama, krupnim rečima, političkim previranjima… vrlo dobro čuvaju svoje pozicije. Ne samo mene nego stotine hiljada ljudi u Srbiji je sramota ko je predsednik te države. Saučesnici u ratnim zločinima, ti neki sramotni ljudi iz devedesetih koji su morali odavno da budu na robiji ili barem lustrirani večitim gubitkom građanski prava. Oni ponovo odlučuju o našim životima ali kako vreme prolazi ja sam mnogo kivniji na sve one koji su te ljude izabrali. To pokazuje stvarno jednu mizernu svest i apsolutni nedostatak sećanja i samopoštovanja.

Bili ste jedan od osnivača Pokreta slobodnih građana. Napustili ste pokret a sam lider napustio je politiku. Koliko uopšte postoji prostor za nadu da će se ponovo mobilizirati kritična masa kao tada, koliko je jedna dobra prilika bespovratano uništena?

Cela ta priča, ne sa Pokretom slobodnih građana, nego sa Sašom Jankovićem, se nažalost ispostavila kao potpuna prevara. Meni je pre svega bila čast da se nađem među svim tim fantastičnim ljudima. To smo svi mi koji nikada nismo bili deo bilo koje političke opcije. Svi mi smo pristali da damo podršku nečemu što je napokon začetak neke nove građanske Srbije. Da će doći neka normalna zemlja i da će barem početi da se pravi na tom temelju. Očigledno se Saša Janković pokazao kao čovek koji je nesposoban da bude lider promena i sve se to prosto raspalo. Tamo nisu bili ljudi koji su željni vlasti, bili su ljudi koji su želeli da se naprave normalne okolnosti u normalnoj zemlji, da se svi mi najnormalnije bavimo sopstvenim poslovima koji nisu upravljanje nekom zemljom. Ali bojim se da je mogućnost formiranja takvog nekog novog fronta prilično mala. Naše gomilanje negativnih iskustava i poraza nas čini mnogo opreznijim. Postoji potencijal za pobunu. Desetak gradova u Srbiji se trenutno svake nedjelje se nalazi u protestima. Ali ti protesti sem što pokazuju nezadovoljstvo i što su prilično masovni nemaju nikakve jasne smernice, oni su više pokazivanje nezadovoljstva nego gomila konkretnih zahteva šta mi to hoćemo od neke buduće zemlje. U tim protestima nastupaju i levi i desni. Ponovo su nas stavili u situaciju da smo protiv nečega sa ljudima sa kojima nikada ne bismo bili na istoj strani. Šetati sa ekstremnim nacionalistima, šetati uz ljude koji su kršili ljudska, manjinska prava, mizogine ljude koji ne poštuju druge i žene, to je mrsko prosto, a pogotovo što su zahtevi nepostojeći ili kozmetički. Sve moje subote unazad u Beogradu su prošle u tim demonstracijama ali tu više izađete da biste se pred sobom osećali dobro nego što mislite da ćete nešto konkretno da dobijete. Ja mislim da taj bes naroda nema ko da kanališe. Opozicija svakako nije neko ko bi imao poverenje naroda da ih predvodi, a ne postoji niko na toj sceni ko bi mogao da se nametne kao lider promena. Samim tim se bojim da će se protesti karnevalizovati i da će nakon toga biti kraj, kao i prethodne godine nakon predsedničkih izbora.

„Živimo jednu opasnu fikciju koja će nam se kad-tad sručiti na glavu i naš poraz će biti mnogo veći od onog poraza iz devedesetih za koji smo mislili da je finalan i definitivan“, rekli ste jednom prilikom. Zašto nam se može desiti veći poraz od devedesetih?

Zato što se nijedan narod na prostoru bivše Jugoslavije nije obračunao sa sopstvenim udelom u tom monstruoznom raspadu zemlje. Ja bi voleo da je taj 5. oktobar u Srbiji značio veliko otrežnjenje. Da je značio stavljanje u daleku prošlost sa jasnim sudskim presudama sa svim što se zakonski treba obaviti, sa Srbijom genocida, Srbijom ratnih zločina, Srbijom koja je nad svojim građanima izvršila toliko terora i zla. I da jedna zemlja svesna svog istorijskog posrnuća krene da gradi neku veliku budućnost. Nemci su pokazali do koje mere ozbiljno suočavanje s prošlosti može da izrodi jednu ozbiljnu svetsku silu i da uzdigne taj narod.
Pripadam tom narodu pa mi je najviše stalo da taj narod obavi veliko pranje sopstvenog prljavog veša i da se napokon pogleda ogledalo i vidi realni odraz u njemu, a ne istorijske fikcije. Ali nijedan narod na ovim prostorima nije skupio hrabrosti da se suoči sa sopstvenim zlom. Bosna živi svoj kult ratne žrtve, Hrvatska se pretvara u jednu klerofašističku zemlju i dalje uživa u toj svojoj novoj državnosti mada je od tada prošlo više decenija. Ali formirati sopstvenu državu ne abolira način na koji je ona formirana i ne abolira svu ovu aktuelnu nedemokratičnost koja vlada u toj zemlji. Makedonija je stalno na ivici građanskog rata, a bez suštinskog preispitivanja kako su kao jedina zemlja koja nije imala građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji trideset godina kasnije došli u poziciju da stalno budu na ivici građanskog rata. To izbegavanje odgovornosti, to guranje pod tepih veliki istorijskih katastrofa ne može da napravi ništa drugo do neke buduće katastrofe.

Dio katastrofe je i odnos prema kulturi u svim našim državama. Vi do nedavno godinama niste režirali u Beogradu. Radili ste vrlo uspješno „garažne“ predstave, a ma koliko one bile uspješne to ne smije da bude kompenzacija za nemogućnost rada u institucionalnim pozorištima u Beogradu.
Šta se desilo pa je odjednom pozorište postalo važno vlasti, ili im umjetnost i dalje nije prijetnja, osim što vole da odlučuju ko, gdje i kako smije da radi?

Taj paranoični mentalni sklop našeg predsednika i čitave vlasti guši slobode tamo gde ne bi morao da je guši. Kažu statistike da je svega oko dva posto stanovništva zainteresovano za odlazak u pozorište. Da svi gledaoci svih predstava unisono glasaju protiv neke vlasti, oni ne mogu da pređu ni jedan običan cenzus. To obesno iživljavanje, ta ukupna cenzura i taj teror nad kulturom u Srbiji trenutno samo želi da apsolutno vlada nad svim. To nije nužno ali je njima očigledno dokaz sveukupne moći i ta odmazda nad nama koji mislimo drugačije jeste ne samo zbog nas nego da bude i pokazna vežba svim drugim šta će im se to desiti ukoliko kritikuju, ukoliko imaju svoje mišljenje i uostalom ukoliko prave predstave koje se na taj način obračunavaju sa aktuelnom stvarnošću. I taj teror je dao neverovatne rezultate. Naša pozorišta igraju nikad besmislenije repertoare, kvalitetne, misleće, angažovane i smele predstave su gotovo incidenti. I ono što je najtužnije i što je sramota čitave te umetničke sfere je što se najveći dio te cenzure obavlja u sferi autocenzure. Vrlo malo ima incidenata gde vlast mora da reaguje. Više od 90 posto svega toga je već obavljeno u pretpripremnim radnjama, usvojeni su repertoari koji su u startu bezazleni. Izabrani su ljudi za koje znamo da neće ni velike klasike reintepretirati da budu i više nego aktuelni, da neće raditi na taj način, prosto je kastriran taj kulturni potencijal i ništa bolje stanje nije na univerzitetu i u bilo kojoj sferi života. Njihov trijumf je apsolutni, ne postoje slobodni mediji, ne postoji nikakav ventil građanski sloboda i da barem malo znaju fiziku znali bi da ta količina potiska vodi direktnoj eksploziji, da je po svim zakonima fizike nemoguće da tako sabijene stvari ne eksplodiraju.

Kako izgleda život koji podrazumijeva da u vlastiti grad samo svraćate i ponekad prespavate?

Beograd odavno nije moj grad. I sa ove distance, jer sam u sedam godina radio formalno jednu predstavu u Beogradu, nekako se lakše vide stvari, lakše se polarizuju. Jasna mi je politika koja uništava taj grad, ali mi nisu jasni njegovi stanovnici. Jasna mi je nakaradna politika u odnosu prema institucijama kulture ali mi nisu jasne kukavice u pozorištu. Ne samo umetničko obrazovanje, nego svako obrazovanje, bi trebala da prati samosvest. Ne postajemo mi fakultetski obrazovani ljudi da bismo obavili neke poslove. Nego valjda ta količina obrazovanja da uvid u neke mnogo šire tokove ili vam napravi neku vertikalu da znate šta je moral, šta su građanska prava, šta su slobode, šta čini jednu nezavisnu građansku ličnost. Mi smo preko svega toga prešli prosto želeći da se ponizimo i čuvamo privilegije koje su tako mizerne. Opet bez obzira na to koliko je formalno lična žrtva radeći u takvim okolnostima van sopstvene kuće, ja nekako mislim da nema promena ikakvih bez spremnosti na žrtve. Mi volimo da govorimo negativno o komunistima, ali kad govorimo o najznačajnijim među njima, o Koči Popoviću, Moši Pijadi, o Titu, mi zapravo govorimo o nekim ljudima koji su decenije svog života proveli na robijama u nemogućim uslovima, u ilegali, ratovima i u šumi, da bi došli u priliku da kreiraju svet onakvim kakvi oni misle da treba da izgleda. Uz ogromne lične žrtve. Danas bi svi hteli da svet izgleda tačno po njihovoj meri ali bez da išta žrtvuju da se to i dogodi. Bez da prežive ijednu neudobnost. I mislim da ta vlast najviše i kalkuliše sa tim našim kukavičlukom da napustimo zonu udobnosti, da ćemo biti hrabri samo dok nas to lično ne ugrožava. Onog trenutka kad moramo napustiti zonu udobnosti, mi odustajemo od borbe.

Govorili ste da sami definišemo vlastitu mjeru slobode i vlastitu mjeru hrabrosti, ali mi se čini da se umjesto definisanja vlastite slobode i hrabrosti češće pribjegava lažnoj udobnosti. Sloboda i čestitost se žrtvuje za komfor.

Sad je definitivno formiran sistem vrednosti i stvari na kojima smo vi vaspitavani kao što je moral, poštenje, osećaj za kolektivno dobro, osećaj zajedništva, solidarnosti, da je to sve prestalo da bude važno. Na veliku sreću, bez obzira na to što smo se jako potrudili da naša deca budu pokvareni i sračunati ljudi, kalkulanti u svom vremenu, ta deca na to ne reaguju prihvatanjem ovog nakaradnog sistema vrednosti nego reaguju fizičkim emigriranjem iz prostora koji im nameće tako nakaradne vrednosti. Dok mi teramo decu da budu Srbi, Hrvati i Bošnjaci, oni izaberu da budu Amerikanci i Kanađani. I to jeste zdravorazumski odgovor cele jedne generacije na taj glib u kome su se rodili u kome su naterani da odrastu, količina ljudi koja napušta ove prostore je ogromna i to su prostori bez ikakve budućnosti. Dok se ovde bar formalno poprave stvari neće biti generacija koje će nastavljati naštu budućnost što je možda dobro jer samim tim neće biti ni mladosti za nove ratove.

6yka.com/visoko.ba