Hannah Arendt: Sjećanje na W. H. Audena

Audena sam srela kad smo oboje bili u poznim godinama – u dobu kada laka, dugo sticana bliskost prijateljstva iz rane mladosti više nije moguća, jer nije ostalo dovoljno života koji bi se mogao podeliti, ili se bar nama tako čini. Tako smo postali dobri, ali ne prisni prijatelji. Uz to, njegova uzdržanost je obeshrabrivala prisnost – mada nikad nisam ni pokušala da pređem tu granicu. Radije sam tu njegovu osobinu poštovala kao skrovitost neophodnu velikom pesniku, nekom ko je rano naučio da ne govori u prozi, opušteno i nasumice o stvarima koje je umeo da kaže na bolji, pesnički način, zbijeno i sažeto. Uzdržanost je možda profesionalna deformacija pesnika. Kad je reč o Audenu to je još verovatnije, jer je veliki deo njegove poezije proizašao iz govornog jezika, iz idioma svakodnevnog života – na primer: „Spusti usnulu glavu, ljubavi,/ Ljudsku na moje neverničko rame“. Takvo savršenstvo je veoma retko; nalazimo ga u najvećim Goetheovim pesmama i sigurno postoji u većini Puškinovih, poznatih po tome da su neprevodive. Takve pesme o nekom životnom trenutku istrgnute su iz svog izvornog prebivališta i često se rasplinjavaju u oblaku banalnosti. Tu sve zavisi od „otmenih/ lakih, neusiljenih/ gestova“ kojima se „činjenice uzdižu iz prozaičnog u poetsko“ – kao što je istakao kritičar Clive James u svom eseju o Audenu objavljenom u časopisu Commentarydecembra 1973. Kad se postigne takva gipkost, magijski smo ubeđeni da je svakodnevni govor latentno poetski i, poučeni od pesnika, otvaramo se za istinske misterije jezika. U Audenovu veličinu me je uverila neprevodivost jedne njegove pesme. Tri nemačka prevodioca su se oprobala u tome i svaki je nemilosrdno ubio jednu od mojih najdražih pesama „Da ti mogu reći“ (Sabrane kraće pesme 1927-1957), koja prirodno izvire iz dva kolokvijalna idioma „Vreme će pokazati“ i „Rekao sam ti“:

Vreme kaže samo: reklo sam ti tako,
Vreme zna samo da plaćamo cenu;
Da ti mogu reći, reko bih svakako.

Da se uz muziku spotičemo mlako?
Da plačemo tužno uz klovnovsku scenu?
Vreme kaže samo: reklo sam ti tako….

Da odnekud vetar duva, to zna svako,
Da postoji razlog što listovi venu;
Vreme kaže samo: reklo sam ti tako…

Ako svi lavovi ustanu opako,
Ako svi potoci i vojnici skrenu;
Zar će vreme reći: reklo sam ti tako?
Da ti umem reći, reko bih svakako.

***

Audena sam upoznala u jesen 1958, ali videla sam ga ranije, krajem četrdesetih, na sedeljci kod jednog izdavača. Iako tada nismo razmenili ni reč, dobro ga se sećam – pravi engleski džentlmen, prijatne spoljašnjosti, dobro odeven, ljubazan i opušten. Posle deset godina nisam ga prepoznala, jer mu je lice bilo izbrazdano čuvenim dubokim borama, kao da je sam život na njemu iscrtao „nevidljive besove srca“. Ako ste ga slušali, ništa nije bilo varljivije od te pojave. Kad po svemu sudeći više nije mogao da se izbori sa životom, kad je njegov bedni stan bio tako hladan da su se vodoinstalacije smrzavale, pa je morao da koristi toalet u prodavnici pića na uglu, kad je njegovo odelo (niko nije mogao da ga ubedi da su čoveku potrebna bar dva odela kako bi jedno moglo da ode na čišćenje, ili bar dva para cipela, za slučaj da jedan par mora na popravku: tema naše višegodišnje debate) bilo puno fleka ili tako iznošeno da bi mu se pantalone najednom rascepile celom dužinom – ukratko, kad god biste prisustvovali nekoj takvoj katastrofi, on bi izgovarao svoju verziju verske himne „Nabroj svoje blagoslove“. Pošto nikad nije govorio besmislice niti nešto očigledno nesuvislo – i pošto sam uvek bila svesna da je to glas velikog pesnika – bile su mi potrebne godine da shvatim da u ovom slučaju izgled nije varao i da je bilo pogrešno pripisivati njegov način života bezazlenoj ekscentričnosti tipičnog engleskog džentlmena.

Najzad sam ugledala bedu u kojoj je živeo i shvatila njegovu očajničku potrebu da je krije iza verske himne zahvalnice, ali nisam razumela zašto je bio tako siromašan i nisam znala kako da mu pomognem da promeni apsurdne okolnosti koje su mu život činile tako nepodnošljivim. Izvesno se nije radilo o nedostatku priznanja. Bio je prilično slavan, ali mu to nije mnogo značilo – nikad nisam srela manje sujetnog pisca, sasvim imunog na bezbrojna iskušenja ljudske taštine. On nije bio skroman; samopouzdanje ga je štitilo od laskanja i prethodilo priznanjima i slavi, pa čak i njegovim najboljim pesmama. (U Times Literary Supplement Geoffrey Grigson navodi dijalog između vrlo mladog Audena i njegovog tutora na Oksfordu: Tutor: „A šta ćete vi raditi, gospodine Audene, kad završite studije?“ Auden: „Biću pesnik“. Tutor: „Onda će vam biti od koristi to što ste studirate engleski“. Auden: „Ne razumete. Ja ću biti veliki pesnik“.) Samopouzdanje ga nikad nije napustilo jer nije bilo stečeno poređenjem s drugima; bilo je prirodno – povezano s njegovom ogromnom sposobnošću da s jezikom uradi, i to veoma brzo, sve što poželi. (Kad su mu prijatelji zatražili da napiše rođendansku pesmu do šest sati popodne mogli su biti sigurni da će je dobiti; to je naravno moguće samo ako se ne sumnja u sebe.) Ali ni to mu nije udarilo u glavu jer nije težio konačnom savršenstvu. Stalno je menjao svoje pesme jer se slagao s Valerijem: „Pesma nikad nije završena; samo je napuštena“. Drugim rečima, bio je obdaren onim retkim samopouzdanjem kojem nije potrebno divljenje ili dobro mišljenje drugih, pa ga ni samokritika ni samoispitivanje nisu navodili da sumnja u sebe. To nema nikakve veze sa arogancijom, mada se ljudima često tako čini. Auden je bio arogantan samo kad bi ga isprovocirala neka vulgarnost; onda se branio s grubošću karakterističnom za engleski intelektualni život.

Stephen Spender, prijatelj koji ga je tako dobro poznavao, naglašavao je da je „tokom celog razvoja njegove poezije… njegova tema bila ljubav“ (možda je Auden promenio Dekartovo „Cogito ergo sum“ tako što je definisao čoveka kao biće „živahnog mozga“ koje kaže „Voljen sam dakle jesam“?), a na kraju govora o svom pokojnom prijatelju koji je održao u oksfordskoj katedrali, Spender je ispričao da je jednom prilikom upitao Audena kako su prošli njegovi susreti s čitaocima u Americi: „Lice mu se ozarilo osmehom koji mu je preobrazio lice: ‘Vole me!’ “ Ne dive mu se, već ga vole: odatle, čini mi se, proizlaze i njegova izvanredna nesreća i njegova izvanredna veličina – intenzitet njegove poezije. Sada, s tužnom naknadnom mudrošću sećanja, vidim ga kao eksperta za bezbroj varijanti neuzvraćene ljubavi, među kojima je i divljenje kao zamena za ljubav. A ispod tih emocija morala je od samog početka postojati i izvesna životinjska melanholija koju ni razum ni vera nisu mogli da suzbiju:

Želje srca su izuvijane kao vadičep,
Za čoveka je najbolje da se ne rodi;
Drugi zgoditak je formalni red,
Obrazac plesa; pleši sve dok možeš.

Tako on kaže u „Odjeku smrti“, u Sabranim kraćim pesmama. Kad sam ga upoznala, nije pominjao ono što je najbolje, tako se čvrsto opredelio za drugi zgoditak – „formalni red“ – a rezultat je bio ono što je Chester Kallman sjajno nazvao „najrazbarušenije dete svih uterivača discipline“. Mislim da je upravo ta melanholija, to „pleši sve dok možeš“ privukla Audena Berlinu, gde se tokom slavnih dvadesetih osećao kao kod kuće, gde se carpe diemneprestano upražnjavalo u raznim oblicima. Jednom je svoju mladalačku privrženost „nemačkim običajima“ nazvao bolešću, ali važniji od toga, i teže izlečiv, bio je očigledan uticaj Bertolta Brechta, s kojim je, rekla bih, imao mnogo više zajedničkog nego što je bio spreman da prizna. Krajem pedesetih, s Chesterom Kallmanom je preveo Brechtov Uspon i pad grada Mahagonija – prevod nikad nije objavljen, navodno zbog teškoća sa autorskim pravima. (Do danas nisam videla nijedan drugi dobar prevod Brechta na engleski.) Literarno gledano, Brechtov uticaj se može pratiti u Audenovim baladama – na primer u čudesnoj poznoj Baladi o Barnabyju – priči o pelivanu koji je u starosti postao pobožan i „slavio Majku Božju“ svojim akrobacijama; ili u ranoj priči „o gospođici Edith Gee;/ živela je u Klevdon Terasu, u broju osamdeset tri“. Taj uticaj je bio moguć zato što su obojica pripadali generaciji posle Prvog svetskog rata, za koju su karakteristični spoj očajanja i radosti življenja, prezir prema konvencionalnim kodovima ponašanja i sklonost prema „kuliranju“, koja se u Engleskoj ispoljavala nošenjem maske snoba, a u Nemačkoj glumljenjem zloće, u duhu Brechtove Prosjačke opere. (U Berlinu su zbijali šale s tom izokrenutom hipokrizijom kao i sa svim ostalim: „On verovatno nije sposoban za veće zlo“. Posle 1933. su prestale šale o tome.)

Kad je reč o Audenu, kao i o Brechtu, obrnuta hipokrizija služila je za prikrivanje nesavladive sklonosti prema dobroti i dobrim delima – nečega što su se stideli i da priznaju, a kamoli da izgovore. U to nije teško poverovati kad je reč o Audenu, koji je na kraju postao hrišćanin; ali mnogi ljudi bi se mogli zaprepastiti kad to prvi put čuju o Brechtu. Ipak, čini mi se da se to može dokazati pažljivim čitanjem njegovih pesama i komada. Ne samo što postoje komadi Dobri Čovek iz Sečuana i Sveta Johana, već su još ubedljiviji ovi stihovi usred cinizma Opere za tri groša:

Biti dobar čovek! zar ima šta bolje/ – o kakva divota!
Sirotinji podeliti pare? Nego šta!
Kad svi postanu dobri, Njegovo carstvo stiže
Ko se ne bi kupao u Božanskoj svetlosti?

Ove duboko apolitične pesnike doveo je na haotičnu političku scenu našeg veka Robespierrov „žar saosećanja“, snažan poriv prema nesrećnima, a ne potreba za delovanjem u prilog opšte sreće, kao ni želja da se menja svet.

Auden, toliko mudriji – mada ne oštroumniji – od Brehta, rano je shvatio da „poezija ne stvara događaje“. Ideja da pesnik traži posebne privilegije ili da može računati na posebnu blagonaklonost izgledala mu je kao puka besmislica. Kod Audena nas najviše zadivljuju njegovo nepokolebljivo duševno zdravlje i čvrsta vera u njega; za njega su sve vrste ludila bile nedostatak discipline – „Zločesto, zločesto“, kao što je često govorio. Glavna stvar je nemati iluzija i ne prihvatati mišljenja – nikakve teorijske sisteme – koji nas čine slepima za stvarnost. Okrenuo se protiv svojih ranih levih uverenja zato što su mu događaji (moskovski procesi, pakt Hitler-Staljin i iskustva iz Španskog građanskog rata) pokazali da su ona „nečasna“ – „sramno“ takva, kao što je rekao u predgovoru za „Sabrane kraće pesme“ dok je objašnjavao zašto je odbacio ono što je nekad napisao:

Poraženima istorija
može reći avaj, ali im ne može pomoći ni oprostiti.

Reći to, primećuje Auden, znači „izjednačiti dobrotu sa uspehom“. Tvrdio je da nikad nije verovao u tu „opaku doktrinu“ – u šta sumnjam, ne samo zato što su ti stihovi suviše dobri i precizni da bi nastali samo radi „retoričkog dejstva“, već zato što su u tu doktrinu 20-ih i 30-ih godina svi verovali. Onda je došlo vreme kad:

U strašnoj mori noćne tmine
Razlajale se evropske psine…

Sram duhovni i krivica,
Zure sa svih ljudskih lica –

– vreme kad se dugo činilo da se može dogoditi najgore i da se može pobediti čisto zlo. Pakt Hitler-Staljin bio je prekretnica za levicu; sada se morala odbaciti vera u istoriju kao najvišeg sudiju ljudskih postupaka.

Četrdesetih godina mnogi su se okrenuli protiv svojih starih uverenja, ali bilo je malo onih koji su shvatili šta je u tim uverenjima bilo pogrešno. Oni nisu odustali od vere u istoriju i uspeh, već su prosto promenili voz; voz socijalizma i komunizma je bio pogrešan, pa su prešli u voz kapitalizma, frojdizma, nekakvog prefinjenog marksizma ili sofisticirane mešavine svega toga. Auden je, umesto toga, postao hrišćanin, to jest potpuno je napustio voz istorije. Ne znam da li je Stephen Spender bio u pravu kad je rekao da molitva „odgovara njegovoj najdubljoj potrebi“ – meni se čini da je njegova najdublja potreba bila pisanje stihova – ali sam prilično sigurna da je za njegovo mentalno zdravlje, veliku razboritost koja je osvetljavala njegove prozne tekstove (eseje i prikaze knjiga), u velikoj meri bio zaslužan zaštitni oklop pravoverja. Vremenom overeni smisao koji razum ne može ni dokazati ni opovrgnuti pružio mu je, kao i Chestertonu, intelektualno zadovoljavajuće i emocionalno prilično udobno sklonište od navale onog što je nazivao „đubre“, to jest od bezbroj ludosti njegovog doba.

***

Zahvaljujući ponovnom čitanju Audenovih pesama hronološkim redom, kao i sećanjima iz poslednjih godina njegovog života, kada su siromaštvo i nesreća postajali sve nepodnošljiviji, a da ni najmanje nisu ugrozili božanski dar ili božansku lakoću njegovog talenta, postala sam još sigurnija da ga je u poeziju gurnula patnja, još više nego Yeatsa („Patnja zbog lude Irske oterala me je u poeziju“) i da uprkos njegovoj velikoj saosećajnosti za to nisu bile potrebne političke okolnosti. Pesnikom ga je učinila njegova izvanredna lakoća s rečima i ljubav prema rečima, ali veliki pesnik je postao zato što je svojevoljno podlegao „prokletstvu“ osetljivosti na „ljudski neuspeh“ na svim nivoima egzistencije – pristao je da ga ranjavaju pokvarenost želja, neverstva srca, nepravde sveta:

Moraš, pesniče, napred poći
Sve do najdubljeg dna noći,
Svojim glasom, jasnim, zvonkim
Ubedi nas da se radujemo.

I obrađujući stih
Stvori vinograd prokletstva
Pevaj o ljudskom neuspehu
U zanosu očajanja;

U pustinji ljudskog srca
Fontana radosti nek vrca,
U zatvoru ljudskih dana
Nauči slobodnog čoveka da hvali.

Hvala je ključna reč ovih stihova, ne hvala „najboljem od svih mogućih svetova“ – kao da je dužnost pesnika (ili filozofa) da opravdava svet koji je bog stvorio – već hvala koja se uzdiže uprkos najmučnijim elementima ljudskog stanja na ovoj zemlji i isisava sopstvenu snagu iz rane: uverena, kao što su to bili pesnici stare Grčke, da bogovi dobacuju nesreću i zlo smrtnicima kako bi ovi mogli da pričaju priče i pevaju pesme:

Mogao bih (što ti ne bi)
Razloge brzo naći
da na nebo zaurlam
u gnevu i očajanju
Na ono što se zbiva,
Zahtevajući da kaže
ime sile koja je kriva:
Nebo će samo čekati
Da ostanem bez daha
A onda će ponavljati
Kao da mene tu nema,
Onu posebnu naredbu
Koju baš ne razumem:
Blagoslovi sve što jeste.
A koja se slušati mora
Jer za šta sam drugo rođen
Slaganje ili neslaganje?

A trijumf privatne osobe bio je to što glas velikog pesnika nikad nije ućutkao tanak ali prodoran glas običnog zdravog razuma čiji je gubitak često cena za božanske darove. Auden nikad sebi nije dozvolio da izgubi razum – to jest, da izgubi „očaj“ i „zanos“ koji iz njega dolaze:

Nijedna metafora, znaj, ne može izraziti
Stvarnu istorijsku nesreću;
Tvoje su suze vredne ako radost stvore;
O Srećni Jade! – to tužni stihovi govore.

Naravno, malo je verovatno da je mladi Auden, kad je odlučio da će biti veliki pesnik, znao cenu koju će za to morati da plati. Mislim da je sasvim moguće da je na kraju – kad su postepeno izbledela ne njegova osećanja i ne dar preobražavanja tih osećanja u hvalu, već sama fizička snaga da ih podnosi i s njima živi – smatrao da je cena previsoka. U svakom slučaju, mi – njegova publika, čitaoci i slušaoci – možemo biti samo zahvalni što je on platio punu cenu za neprolaznu slavu engleskog jezika. A njegovi prijatelji mogu naći utehu u njegovoj šali s one strane groba – u tome što je iz više nego jednog razloga, kao što je rekao Spenser, „njegovo mudro nesvesno izabralo dobar dan za umiranje“. Mudrost da se zna „kada živeti i kada umreti“ nije data smrtnicima, ali je Wystan, voleli bismo da verujemo, dobio tu mudrost kao najveću nagradu koju su nemilosrdni bogovi poezije dali svom najodanijem sluzi.

The New Yorker, 20.01.1975.

6yka.ba/visoko.co.bs