“Kako sam nastupala sa Lujom Armstrongom”: Gabi Novak o karijeri, Jugoslaviji, Arsenu, Oliveru, Mileni Dravić…

Gabi Novak je u novembru održala odlične koncerte u Beogradu. U sadejstvu sa BiseromVeletanlić i uz pratnju Matije Dedića i Vasila Hadžimanova. Na neki način, bio je to povratak na isto mesto — Dom sindikata (sada Kombank dvorana), u kojem je često nastupala sa svojim Arsenom Dedićem.

U intervjuu za Nedeljnik nije želela da se priča o prošlosti, ali se to pokazalo nemogućim jer je ona često parametar za iščitavanje naše sadašnjosti.

Počeli ste sa Senkom Veletanlić a sada ste u Beogradu nastupili uz pratnju vašeg i Senkinog sina?

To je divna priča. Nas dve smo u isto vreme čekale bebe. Tako da je mala razlika između Matije i Vasila Hadžimanova. U onim godinama bila sam u stalnom kontaktu sa Senkom i tada nisam mogla verovati da ću u budućnosti sarađivati sa našom decom. U ovom boravku u Beogradu srela sam se sa Senkom. Bio je to divan susret i setile smo se svih divnih trenutaka. Tako sam radosna zbog toga.

Danas deluje nerealno da ste pevali sa legendarnim Lujom Armstrongom?

Ja sam s mnogo poznatih i značajnih stranih muzičara nastupila u ono vreme, sedamdesetih i šezdesetih, kada smo svi rasli na džezu i dobroj zabavnoj muzici.

Kako je došlo do saradnje sa Armstrongom?

Naš veliki džezer Boško Petrović je imao klub i jako se trudio da privuče velika svetska imena. Danas baš nema prilike da podeliš binu sa velikim svetskim džez imenima. Tih godina su dolazile velike zvezde kao Ela Ficdžerald, Luj Armstrong… a Boško Petrović je mnoge od njih dovodio u svoj klub u Zagrebu. Na početku moje pevačke karijere ja sam i dalje bila zaposlena u radu na crtanim filmovima, ali sam redovno išla na koncerte tih velikana koji su dolazili u Zagreb. Posle tih koncerata bili su sešni naših i tih stranih muzičara i ljudi su se družili do jutra. Na jednom takvom sešnu Luju Armstrongu su rekli: “Imamo jednu malu koja voli džez.” I doveli su me kod njega. Armstrong me je pitao šta slušam. Rekla sam mu da znam “Čaj za dvoje” i krenuli smo sa svirkom.

Danas mladi muzičari nemaju priliku da sviraju sa velikim svetskim imenima. Sve se pretopilou strašnu muziku. Ovo je katastrofa, i to na celom prostoru bivše Jugoslavije. Mediji propagiraju jedino ovu kič muziku, koja nije folk, nego neki nakaradni mutirani folk. Sve se zasniva na jeftinoći i banalnosti. Ideš kolima ili autobusom od Šibenika do Zagreba i na radiju možeš da čuješ samo to.

Vi ste karijeru i slavu započeli u drugoj Jugoslaviji, svašta se govorilo u doba te države ali sada je sigurno da se tada više brinulo o kulturi nego danas.

Ne zanima me politika i neću da me uvlače u temu politike, ali sada je sasvim jasno da je tada postojao visok kriterijum kada govorimo o kulturi. Ljudi su se držali tog kriterijuma i tada nije moglo da “uleti” ono što je kasnije uletelo na čitavom prostoru od Ljubljane do Skoplja.

U doba bivše Jugoslavije vladali su visoki standardi u kulturi. Vreme se promenilo, i svako se uvukao i progurao. Napadaju nas “Vi muzičari biste da se vrati staro vreme”. A ja odgovaram — pa šta je meni falilo šezdesetih i sedamdesetih? Nije mi falilo ništa, a danas gledam kako se ljudi bore, muče. Pa kad smo se već svi podelili, zašto se nismo u tim podeljenim prostorima brinuli za ljude? Zašto smo dozvolili da nastanu veliki kontrasti, razlike među ljudima? Mi nemamo srednju klasu, samo jako bogate i sirotinju. A čitav svet živi i živeo je od srednje klase koja je najveći konzument i kulture i svega.

Da jednostavno kažem — nije pošlo po dobrome. Žao mi je naroda, ali duboko se nadam da ako mi već nećemo doživeti mir i spokoj i kakvu-takvu sigurnost — da će bar buduće generacije doživeti neko bolje vreme.

Moj Arsen je često govorio o nestanku fabrika u gradovima poput Siska koje su prehranjivalečitave porodice. To se dogodilo u svim našim novim državama nastalim iz Jugoslavije. Ipak, verujem da se mora nešto promeniti. Ponavljam, ne želim da me uvlače u politiku i te teme, ali kad gledaš TV Dnevnik, onda su to pretežno tužne vesti. Ne znamo da li će doći…

Bolje vesti?

Da, da će doći bolje vesti. I verujem u bolje. I mi smo kao deca, moja generacija, prošli Drugi svetski rat, bilo je teško i teško smo se oporavljali, ali smo imali optimizam.

Vi ste napustili siguran posao i krenuli u pevanje. To bi se danas retko ko usudio da uradi.

Da, bilo je takvo vreme, a napustila sam odlično plaćen posao. Radila sam na crtanim filmovima, čak smo radili i za strane produkcije animiranih filmova. Na početku profesije tražiš svoj put. Pa onda ideš kroz sve te promene, pa i promene u društvu. Bitno je prihvatiti sebe i istražiti sebe u novim promenama.

Da li je Tito zaista dobro svirao Šopena?

Neću o politici. Neću da priča sklizne u nešto pa onda ljudi kažu: “A evo ih, oni su nostalgičari.” Ali reći ću da je Tito bio obrazovan čovek, znao je jezike, muziku, bio je osoba koja je znala mnogo toga. Tito je birao nas umetnike. Bili smo po protokolu angažovani i mi pevači, kao i glumci i muzičari. Tito je dolazio i na filmski festival u Puli.

Nemoguće je ne spomenuti u razgovoru Arsena Dedića.

Gledajte, Arsen je bio jedinstven. On ne samo da je bio veliki muzičar, pesnik, intelektualac, već je na neki način znao da predvidi stvari koje će se desiti. Osetio je da dolaze smutnavremena. Opisao je to u nekim pesmama koje su kasnije dobile na dodatnoj težini jer su se dogodile stvari koje je u njima opevao, poput “Nade” i “Hrabrih ljudi”, Arsenove kompozicije kao nagoveštaj nečega što mi ostali tada nismo osećali. Predvideo je da dolazi neko vreme koje nije dobro i koje smo doživeli. Neke tekstove, koje je pisao pre trideset godina, mi sada proživljavamo u stvarnom životu. Bio je jedinstven i ne znam da li će se roditi opet takva svestrana ličnost. Fali i pusto je bez Arsena i bez drugih ljudi koji nestaju. Oni su nas hranili i sad živimo u uspomenama i u nadi da će se pojaviti neki novi.

Izgubili smo i Olivera Dragojevića koji je bio jedinstven i tvrdim — najbolji pevač na ovom čitavom prostoru. Otišlo je mnogo velikana.

Jedna od tih velikana je i Milena Dravić?

Kolika je to tuga… Kad je umrla Milena Dravić, meni su tri dana gorele sveće u stanu. Tako je bilo i za Olivera. Toliko sam za njima žalila. To su strašni gubici. Ali verujem da dolaze mladi i hrabri ljudi koji će ih naslediti.

6yka.com/visoko.ba