Zašto je “trudna sa dvadeset tri” novo “trudna sa šesnaest”

Pre osam godina, polagano sam legla i zadigla majicu kako bi doktorka mogla da mi nanese topao gel na stomak. Moj abdomen bio je pljosnat — tek je trebalo da bude ukrašen strijama i salom koji odbijaju da nestanu bez obzira na to koliko daleko ili brzo trčim, ili koliko intenzivnih vežbi da uradim u dnevnoj sobi.

Sa 23 godine, živela sam život po svome. Nikom nisam polagala račune za svoj otvoreni alkoholizam, nezaposlenost i autodestruktivne životne navike. Zapravo nisam želela bebu. Nisam se rasplakala od dragosti kad sam prvi put na dopleru čula ono ” bump-bump bump-bump”. Kad me je doktorka nežno upitala da li smo moj partner i ja želeli bebu ili ne, pokušala sam da budem iskrena. To mi je delovalo kao poželjna osobina za svaku majku.

“Nije baš bila planirana… i ne, nas dvoje nismo u braku”, rekla sam. Ali onda me je ona pogledala pravo u oči sa širokim osmehom na licu. “Ali si srećna, zar ne?”, sugerisala je više nego što je pitala. Zaklimala sam glavom, nesigurna u to šta je zapravo istina. Naravno da ću ljudima reći da sam srećna ako me pitaju, ali bila sam sumnjičava prema mnogim stvarima, uključujući i svoju sreću, a još nisam počela ni da pojmim do kraja realnost toga šta znači biti roditelj.

Trebalo je da budem pametnija od devojaka iz TV serije Trudna sa 16. Bila sam, na kraju krajeva, u ranim dvadesetim. Završila sam fakultet. Ali to je samo značilo da sam četiri godine provela provlačeći se na časovima i usavršavajući pivski cug. Nisam imala viziju svog budućeg života, pa čak ni štedni račun u banci. I dalje sam se vodila na zdravstveno osiguranje roditelja. Biološki, moje telo je možda bilo zrelo za reprodukciju, ali ja nisam bila. Kako je moj stomak počeo da raste i puni se životom, sve sam se više osećala kao prevarant.

Niko iz mog društvenog okruženja nije se čak ni poigravao idejom da pravi bebu. Da nisam slučajno zatrudnela, velike su šanse da bi prošla čitava decenija pre nego što bih uopšte počela o tome da razmišljam. Prema Centru za kontrolu i prevenciju bolesti, stopa prve trudnoće među Amerikankama uzrasta između 35 i 39 godina skočila je čak 40 odsto od 2000. do 2012. Prošle godine porodilo se pola miliona Amerikanki tog godišta. Roditi kasnije u životu više se ne smatra rizičnim — štaviše, većina žena oko mene smatra da je pametnije utrošiti više vremena na planiranje sopstvene budućnosti.

Hans-Piter Koler, profesor demografije na Univerzitetu u Pensilvaniji, kaže da se ova kulturološka promena dešava u svim zemljama sa visokom stopom prihoda zbog povećanog obrazovanja, većeg učešća žena u radnoj snazi i pada tradicionalnog modela muža kao hranitelja porodice. Odloženo majčinstvo još je češće u Evropi nego u Sjedinjenim Državama, gde se u nekim zemljama prosečno godište prve trudnoće približava tridesetoj, kaže on. Stanje tržišta nekretnina moglo bi da bude još jedan potencijalni uzrok za sve to, smatra Koler.

Odlaganje roditeljstva može da predstavlja posebnu finansijsku prednost više nego ikad pre zato što pronalaženje dobro plaćenog posla nije više zagarantovana stvar. Čak i oni sa fakultetskom diplomom mogu da imaju poteškoća da pronađu zaposlenje koje plaća dovoljno da sastavite kraj s krajem.

Današnji dvadesetogodišnjaci takođe menjaju poslove češće od generacije svojih roditelja. Ali čak i onima kojima se posreći u poslovnoj karijeri, to se često ne desi odmah posle fakulteta. Pripravnički staž ili loše plaćeni poslovi da bi se steklo iskustvo pre nego što se kasnije dospe na bolje plaćene pozicije često je neizbežna nužda.

U narednih osam meseci, počela sam da razumem fizički i emotivni napor majčinstva. Najgora mučnina u životu snašla me je poput nezaustavljive sile koju nijedan kućni lek nije mogao da izleči ili čak ublaži. Upala sam u anti-socijalnu čauru samoprezira. Trudnoća, kako sam je makar ranije zamišljala, nije trebalo da bude ovakva — mučna i otuđujuća.

Moje očajno stanje delovalo je kao upozorenje da nisam spremna da budem majka i sve nelagodnosti i promene koje sa tim idu. Starije majke su me uveravale da je to radost kakvu još nisam doživela, da je vredno sveg bola, patnje i žrtve. Očajnički sam želela u to da poverujem. Zbog toga sam to zamišljala kao nekakvo mistično putovanje ili možda nebeski mehur koji će me zaštititi od budućih nezadovoljstava. Govorila sam sebi da mora da je tako ako je zaista vredno pakla kroz koji prolazim kako bih do njega stigla.

Ali kad je moja devojčica glasno došla na ovaj svet, i dalje nisam do kraja u to bila uverena. Otkrila sam da su ljudi retko potpuno iskreni kad je u pitanju majčinstvo, a sada sam znala i zašto. Štaviše, ideja da treba da sam van sebe od sreće delovala je kao najveća bezazlena laž koju sam u životu čula. Obožavala sam svoju bebu, ali delovalo mi je kao da sam jedina majka na svetu koja nije sigurna u majčinstvo kao način života.

Kao nov roditelj, i to roditelj bez bliskog okruženja, osećala sam se kao da se gušim pod nemilosrdnim obavezama. Zbog stalnog buđenja tokom noći da bih dojila bebu mesečarila sam tokom dana, sa nezavršenim obavezama koje su se gomilale poput hrpe neoprane odeće u hodniku ispred naše spavaće sobe.

Ostajala sam svakog dana kod kuće da bih bila sa svojom bebom, a potom noću i vikendima radila da bih dopunila prihode svog partnera. Nisam imala vremena za sebe. Retko sam viđala prijatelje, a čak i kad jesam, nisam više osećala bliskost sa njima. Koler kaže da mnoge žene žude za povezanošću sa svojim vršnjakinjama koje su takođe u fazi života “nove majke”. On kaže da to ponekad podstakne žene da čekaju, kaže on.

Opirala sam se nasilnom preobraženju u stanje majčinstva. Žudela sam za tim da se život malo uspori i, istovremeno, da sati prolaze brže, da se godišnja doba brže smenjuju. Zamišljala sam kako bi bilo da mi se vrati moj stari život — moj život parcijalno odrasle osobe sa kamel lajtsom, kasnim ostancima, lenjim subotama i, što je još važnije, uzbuđenjem zbog neznanja šta me čeka u budućnosti.

Kad bih svake noći spustila glavu na počinak, moj puls je delovao neusaglašeno — obuzela me je anksioznost i moje telo je počelo da pokazuje njene znake, palpitacije i čvorove u ramenima, kao da su nekakvi modni dodaci. Što sam se više protiv njega borila, majčinstvo me je sve više pritiskalo. Odbijalo je da me pusti da se olako izvučem. I došao je trenutak kad sam znala da sam se našla pred izborom: da dopustim da me i dalje vuče inercija, žaleći za onim što sam izgubila, ili da dozvolim da me sve to slomi i preoblikuje svakim sledećim naletom talasa.

Bez obzira na godine ili iskustvo, postoji svesna odluka da se promenite. To se desi negde u ranim danima posle porođaja, dok vam se majčino mleko sliva niz rebra, i prvog puta kad podignete glas i pomalo slomite duh svog deteta (i potom mrzite sebe zbog toga). Bez obzira na to na koji način ste postali majka, nespremna, pijana ili naivna, morate da u to uđete dušom i telom. Možda ta metamorfoza nije preterana za svakoga. Ali za mene je to bilo kao naučiti kako da se uspravim sa stenom na leđima i naučim da hodam.

Osam meseci kasnije, niste mogli da me ubedite da roditeljstvo nije vredno svakog minuta bola, besa ili krivice koju sam osećala kao posledicu toga što imam dete koje me dovodi u iskušenje i tera da budem bolja. Naučilo me je čvrstini — kako da se podignem na noge posle neuspeha, da volim jače i budem verzija sebe za koju nikad nisam ni zamišljala da ću želeti da budem.

Kada pričam sa drugim majkama, od kojih su većina rodile kao mnogo starije od mene, one kažu da je “roditeljstvo itekako vredno svega toga”. Klimam glavom u solidarnosti. Slažem se sa njima bez senke sumnje da je tako. Ali se često zatičem kako im u sebi postavljam pitanje: Da li ste vi želele da se promenite? Zato što se promena koju sam ja iskusila, kad sam upala u ovaj neverovatno zadatak, nije desila voljno ili preko noći.

Retko prođe dan a da ne osećam kako se i dalje dešava. Ali majčinstvo ume da nas rastavi i ponovo sastavi, i to jače i sposobnije — čak i ako nismo bile spremne na to da budemo promenjene.

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na TONIC

lolamagazin.com/visoko.ba