Kroz život

– Teto, jel možete da mi date belu kiflu?
– Nemamo je.
– Ali eno su tamo, imam pare.
– Rekla sam ti izađi, nemamo.

Devojčica izlazi, musava, mala, nekih sedam, osam godina.
Steže 25 dinara u ruci kao da steže svoj život, da ne pukne, stiska i stiska…

– Hello, can I help you?
– Da. Daćete mi sve te bele kifle sa police, kroasan sa čokoladom, ovu buhtlu i jogurt.
– Ali…
– Nema ali.
Plaćam joj sve i izlazim.

Devojčica, čuči kod nekog kioska i plače.
– Je l’ ides u školu?
– Idem.
– Koji si razred?
– Prvi.

Dajem joj sve ono što sam pokupovala.
Ona me grli i kaže:
– Teto, ja sam zaradila pare i daje mi 25 dinara.
Samo sam htela da kupim belu kiflu. Do ovde je mirisala.

Sada ja stežem svoje grlo i srce da ne pukne. Skupljam komadiće svoga života pred tim malim bićem.
– Neka, srećo, zadrži tih 25 dinara.
Daću ti ja još, da možeš da odeš kući, da ne sediš u ćošku.

Okrenula sam se i otišla. Daleko, daleko, daleko… što dalje od ovoga života, što dalje od komadića koji su se raspršili, što dalje od pogleda koji sam videla, od osmeha koji me je ugrejao, zagrljaja i tih 25 dinara.

Došla sam kući.
Videla sam sebe u ogledalu, i shvatila da nikada nisam ni otišla, da lebdim između dva sveta i da će tako biti čitav moj život.

“A ujutru, u onom ćošku između dve kuće, našli su je rumenih obraza i sa osmehom na usnama – bila je mrtva. Smrzla se poslednje večeri u staroj godini. Prvo jutro nove godine zateklo je mrtvu devojčicu sa šibicama.

Pred njom je ležalo mnogo izgorelih šibica.
– Htela se da se ugreje! – Govorili su prolaznici.
A niko nije slutio kakve su lepe slike lebdele pred njom kada je sa svojom bakom zaplovila u novogodišnju radost”.

H.K. Andersen

lolamagazin.com/visoko.ba