Stefan Simić – Dvije pjesme: Bosanska žena i Bosna je čitav jedan svet

BOSANSKE ŽENE

Ko je iz Bosne a ja nisam
Teže može da primeti različitost bosanskih žena u odnosu na ostale
Verovatno zato što ih gleda svaki dan
I u svakoj traži nešto drugačije
A ne vidi šta ih sve, u najvećem, spaja

Ali ko dođe ponekad, kao ja
I ko je voleo bosanku a zagledao se u nekoliko
Rećiće vam da ima razlike
I biće neuporedivo fasciniraniji od onih koji su stalno tamo

Bosanske žene se razlikuju po govoru
Što nama, sa strane, prvo upada u oči
Kada ga onako razvuku, nama se istog momenta razvuče osmeh

Milica nije Milica nego Mil’ca
Naglašavajući neka sasvim druga slova pri izgovoru

Zatim njihova toplina u pristupu
Kao da bi te odmah vodile kući, ne u krevet
Nego da te zbrinu, nahrane

Mnogo im više radi srce nego glava
I ako neka žena zna da ušuška muškarca
Onda je to bosanska

Imaju to nešto brižno i kućno
Da koliko god se trudile da budu moderne to ih izdvaja
Ta pojačana emocionalnost za muškarca 
I emocionalnost uopšte
Koja meni naročio prija
To neko drugarstvo, prijeljstvo, poverenje
Koje nije baš tako primetno na drugim mestima

Bosanske žene često nemaju tu otmenost Zagreba
Mada ne zaostaju puno
Ili prepotentnost Beograda tj. beograđanki
Ali imaju svoju neku toplinu kojoj je teško odoleti

Kada se nađu negde gde su ljudi sa svih strana sveta
Izgovore sa posebnim naglaskom ono da su – iz Bosne
Kao da to treba nešto da znači
I koliko god da im je zemlja podeljena
One se ponose njome

Bosanske žene su jako seksualne 
Ali ponajmanje feministički u odnosu na ostale
Kao da u njima ima ponajmanje frigidnosti
Nigde, kao tamo, nisam sretao prirodnije žene
I onu glad za muškarcem
Iskonsku, pravu, bez foliranja, pretvaranja

Koliko god da znaju da žive i za sebe
Kao da ponajmanje od svih mogu bez drugih
Društvenije su, povezanije i lakše se uklapaju
U njima ne samo da ima nečeg prkosnog, što ne da na sebe
Nego i želja da se mnoge stare vrednosti održe
Ni približno koliko u drugim zemljama
Kao da su koreni nekih prošlih vremena i uticaja mnogo dublji
Samim tim i toplina, nežnost

Bosanske žene nisu srećnije od drugih žena
Možda nisu ni nesrećnije
Ali kao da sve u sebi nose neku pojačanu patnju
Da li zbog ratova koji su se nedavno završili
I preterane potrebe za mirom
Ili zbog svoje lične sudbine i potrage za srećom

Koliko god da je tuge u njima
Ima i neke posebne snage, izdržljivosti, nepokolebljivosti
Da gde god da se nađu, one se snađu

Niko me nije voleo kao bosanske žene
I nigde se nisam osećao tako važan kao muškarac kao u Bosni
Ne znam zašto

Kao da one imaju nešto što druge nemaju
I kao da znaju nešto što druge ne znaju
Da ti priđu, ugode
I podare toplinu koja na drugim mestima izostaje

Zato posebno volim bosanske žene
Prepoznam ih na ulici i one koje ne poznajem
Neke i po crtama lica
Nečemu
Prosto imaju nešto što druge nemaju

Ko nije voleo bosanku
Kao da nije voleo uopšte

I koga nije volela bosanka
Kao da nije bio voljen uopšte

Pitaš me kako znam
Jednostavno znam

I da, nevažno da li se zvala Sandra ili Emina 
Marija ili Erna 
Sanja ili Lejla, Esma, Asja

Bosanska žena je bosanska žena

I ko nije voleo i upoznao bosansku ženu
Kao da nije voleo ni Bosnu 
Ni ono najlepše od Bosne

Žene
Bosanske žene

BOSNA JE ČITAV JEDAN SVET, U MALOM ZATO JE VELIKA, ZATO JE NAJVEĆA ZATO ŠTO JEDINA ZNA SVE TO DA OBJEDINI

Kada dođe leto, svi odoše u svoju Bosnu
Preko godine se baš i ne stiže
Ali leti, Bosna je jedna od glavnih stanica

Živi se na svim stranama sveta
Tačnije radi se, snalazi i odlazi
Ali samo se Bosni uvek vraća

I kada se u njoj ne živi, ona živi u ljudima
Gde god da su

A opet, druge države često uveličavaju sebe i svoj značaj, jedino Bosna umanjuje
Kao da se svega stidi a treba da se ponosi
Šta je sve prošla i prolazi, druge zemlje bi se raspale, pripale nekom drugom
A Bosna živi za sebe i prkosi
Od pamtiveka pa do današnjih dana

Tri naroda i tri vere, čitav svet u malom
Uticaj Turske, Rusije, Amerike…
A opet ni Turska, ni Rusija, ni Amerika

Bosna sve ima, samo nema svest o tome da sve ima
Kada se to gleda sa strane, deluje i više nego zanimljivo
Banja Luka ima svoju priču, Sarajevo svoju, Trebinje svoju, Mostar svoju
Gradovi kao male države, svaka za sebe
Da ne pričamo o Tuzli, Zenici, Bileći, Bijeljini i mnogim drugim

Za njih su to samo gradovi a za nas sa strane, luke istorije
U kojima se prelamaju kulture i različitosti
I sve nam je nekako zanimljivo, drugačije
Kao da odemo u neki daleki svet koji nam je tu
Stotinak kilometara daleko

Bosna je imala i ima svoje heroje
Od Mirze, Džamonje, Davorina, Kike Sarajlića, Keme i ostalih
Ima i neke nove kojih još nije ni svesna

Ima „Pravdu za Davida“ koja je ujedinila čitav region
Imala je ćutanje Jelene Topić u Prijedoru koje je odjeknulo glasnije od najveće buke
Bosna ima 1000 svojih čuda
A da ne pričamo ko sve vuče odatle korene i poreklo, i neizbežni naglasak naravno

Bosna je i moderna i tradicionalna
Jednom nogom sva u prošlosti, drugom u budućnosti
Ali sve je to čini posebnom, drugačijom da je upravo ta različitost, kakvih nema
Čini jedinstvenom

Bosna ima Sarajevski atentat i Gavrila Principa, kao jedan od najvažnijih pucnjeva istorije
Ima svoje čuvene reke – Neretvu, Bosnu, Sanu, Unu, Vrbas…
Ima svoj Igman, Neum, Jahorinu, Bjelašnicu…
Ima svoje Olimpijske igre kojima niko u regionu ne može da se pohvali

Bosnom su izgleda svi zadovoljni, osim onih koji tamo žive
A mi koji dolazimo, i u koji god deo zemlje da svratimo
Nosimo najlepše uspomene

Da ne pričam o gostoprimstvu i pažnji
Da ne pričam o živopisnim krajevima, od mora sa jedne strane do šuma i planina sa druge
I netaknutih prirodnih predela kao u raju

Bosna ima dušu
I preživela je nešto što nijedna država nije u evropi poslednjih decenija
Rat i podele kakve se ne pamte

Na kraju je sve to stvorilo jedan poseban ton
Iako deo Bosne sanja Hrvatsku, drugi sanja Srbiju
Ima i onih kojima je lepa i takva kakva jeste
I ne bi da pripadaju drugima
Nego bi da pripadaju sebi

Bosna jeste svet, koliko god da je ljudima teško to da priznaju
I možda nije najbolji standard
Ali mnogo šta je najbolje ili bar drugačije nego na drugim mestima

I ko tamo često odlazi ili se vraća
Posebno leti
Savršeno zna o čemu pričam

Stefan Simić je rođen 1989. godine u Paraćinu (Srbija). Studira Sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju prvu knjigu „Pustite nas“ objavio je 2012. godine, a knjigu „Odjeci ljudskog“ 2013. i 2014. (drugo dopunjeno izdanje).

Objavljuje već godinama svoju poeziju i prozu na internetu, kao i zapise iz svakodnevnog života, impresije. Vremenom je njegov internet angažman prerastao u nešto mnogo šire, i sve više dobija na značaju.

Specifičnim stilom pisanja i otvorenim načinom izražavanja na nastupima privukao je pažnju u Srbiji, i zemljama ex-yu.

Na radost poštovalaca Stefanovog pisanja otvorili smo sajt gde će se na jednom mestu naći njegovo književno stvaralaštvo, a i audio i video materjali.

U središtu pisanja Stefana Simića je čovek, sa svim svojim vrlinama, manama, porocima, zabludama i predrasudama. U knjizi „Odjeci ljudskog“ zastupljena je socijalno angažovana proza, poezija, ljubavne priče i lične impresije, po kojima je Simić prepoznatljiv.

Empatija koju Stefan Simić iskazuje ne ostavlja nikoga ravnodušnim, ona nas jednostavno tera da pronađemo čoveka u sebi, ali i u svim drugim ljudima. Mi nemamo kuda pobeći, mi smo prirodno upućeni jedni na druge, i to je osnova ove iskrene i nadahnute proze s društvenim angažmanom i humanističkom porukom.

Stefan zadire duboko ispod trivijalnosti, lažnih vrednosti i površnih emocija sa kojima živimo, i to uvek sa istim ciljem – da nam otvori novi video krug stvaranja jednog humanog društva.

Stefan je imao nastupe u gotovo svim većim gradovima SFRJ-u, imao je književne večeri u Beogradu, Zagrebu, Splitu, Podgorici, Banja Luci, Sarajevu, Skopju, Novom Sadu…

I njegova priča svakim danom dobija sve više na značaju.