Muslimani u Evropi: islamofobija, samoviktimizacija i emancipacija



Piše: Ivan Ejub Kostić

Da sve navedeno ne ostane samo na kritici Evrope i pregledu istorijskog razvoja Orijentalizma, koji je mnogima u većoj ili manjoj meri poznat, važno je konstatovati da muslimanima na Zapadu putem insistiranja na islamofobiji preti određeni oblik samoviktimizacije kome se muslimani moraju odupreti. Drugim rečima, važno je da se ne dozvoli da se muslimani isključivoili predominantno posvete neravnopravnom položaju u kome se nalaze, a manje obnovi (tadždidu) načina prmošljanja i emancipaciji zajednice. Jer posve je jasno da se muslimanski svet nalazi u dobokoj krizi i da on pati od boljki poput autokratskih i patrijahalnih političko-društvenih poredaka, korumpiranog pravosuđa, niskog nivoa obrazovanja, rodne diskriminacije i okoštale i poslušničke uleme. Sva navedena pitanja predstavljaju već decenijama u nazad velike prepreke pri razvoju muslimanskih društava i njegovih intelektualnih kapaciteta zbog čega zahtevaju hitne odgovore.

Hrišćanstvo je još od same pojave islama u 7. veku veoma negativno reagovalo na njega. U to doba prizemne i pogrdne depikcije verovesnika Muhameda apsolutno su dominirale hrišćanskim spisima koji su se bavili rađanjem nove verske zajednice. Razlog za tako nešto je bila percepcija spram islama kao religije koja se agresivno i munjevitom brzinom širila zbog čega je predstavljala direktnu pretnju hrišćanstvu. Osim vojnih osvajanja tokom veka i po od pojave islama naročito zabrinjavajuće je bila konkurencija i na teološkom polju gde je islam ponudio veoma privlačnu formu monoteizma koji je Jevanđelja ne samo inkorporirao u sopstvenu tradiciju već ih je hijerarhijski podredio Božjoj reči, to jest Kar’anu. U navedenom kontekstu lingvista Danijel Vitkus tačno konstatuje da uprkos što je Edvard Said u svom antologijskom delu Orijentalizam vremenski locirao “rođenje” orijentalističkog diskursa s Napolenovim osvajanjem Egipta 1798. godine on se na Zapadu zapravo etablirao značajno ranije – već od same pojave islama i njegovog ekspanzionizma između sedmog i dvanaestog veka. Na ovaj period u koji spadaju neuspešni krstaški pohodi na Bliski istok, osvajanje i vladanje Andaluzijom nadovezala se i snažna novovekovna dominacija Osmanskog carstva i njegova pretnja Evropi koja je trajala sve do kraja osamnaestog i početka devetnaestog veka. Konstantan osećaj ugroženosti, kao i viševekovna kulturna inferiornost Evrope – usled činjenice da je tokom srednjeg veka islamska civilizacija bila daleko naprednija i inovativnija na poljima arhitekture, prava, literature i filozofije – rađala je permanentan strah i nelagodu na Zapadu koji su se u diskurzivno-ideološkom polju manifestovali preko potpuno distorzovane slike islamske civilizacije kao paganske i sklone idolopokloničkom, despotskom, krajnje okrutnom i nperijateljskom društveno-političkom uređenju.

Nakon incijalnog susreta dve civilizacije i perioda Srednjeg i Novog veka odnosi hrišćanskog i islamskog sveta su, takođe, i u savremeno doba u najvećoj meri ovisili o odnosu moći dveju civilizacija. Drugim rečima, kao i u prošlosti, kada se Evropa osećala ugroženo ili nalazila pred unutrašnjim izazovima i turbulencijama ona je posezala za kartom spoljašnjeg arhetipskog neprijatelja u vidu muslimana zarad svoje konsolidacije i unutrašnje kohezije. Evropa se navedenom taktikom služila i kada je trebalo da se suoči sa nezadovoljstvom svog stanovništva usled socio-ekonomskih problema. Za tako nešto Dejvid Blanks i Mikael Fraseto u knjizi Western Views of Islam in Medieval and Early Modern Europe kao najbolji primer navode 18. i 19. vek kada su evropski vladari pokušavali da se nose sa ekonomskim i bezbednosnim izazovima. Selima i gradovima u Evropi besnele su bune dok su se paralelno odvijala i značajna politička previranja. Upravo u to doba, nakon Francuske revolucije, došlo je do rađanja dve izuzetno važne ideje u Evropi – nacionalizma, a zatim nešto kasnije i romantizma. Nacionalna ideja poslužila je evropskim narodima kako bi se kreirali novi kohezivni faktori i osećaji (imaginarnog) tribalističkog, antiuniverzalističkog, zajedništva putem stvaranja “novih” nacionalnih mitova. S druge strane, pojava romantizma, u kontekstu muslimanskog drugog, bila je od iznimnog značaja jer se on pobunio protiv potencijalne afirmacije racionalno konstruisanog nacionalnog građanskog identiteta zasnovanog na “društvenom ugovoru” što je usmerilo evropski identitet u pravcu malignog fantazma o komunalno-rasnoj posebnosti i supermaciji evropskih naroda u odnosu na ostatak sveta. Negativni odnos spram Drugog u Evropi je nastavio da dominira i u Najnovije doba. Krajem 20. i početkom 21. veka nacionalna politička svest utemeljena na profanizovanim hrišćanskim mitovima i supremacionističkoj romantičarskoj metafizici pokazala je svu svoju snagu širom Evrope i čini se nepovratno  etablirala (ako nigde drugde onda u podsvesti) osećaj ugroženosti Evrope od islamske civilizacije i slika muslimana kao esencijalnog Drugog.

Upravo zbog svega navedenog svedoci smo da se Evropa opet suočava sa velikim unutrašnjim izazovima. Ekonomska situacija nije na zavidnom nivou, sinhronizovana spoljna politika maltene da i ne postoji, a migrantska kriza stvari dodatno pogoršava. I ovaj put, kao i u prošlosti, Evropa se okrenula ka desno orijentisanim pokretima i ideji o sopstvenom eksluzivizmu i posebnosti. Nacional-socijalistički, klero-fašistički i ultra desničarski pokreti jačaju u skoro svim zemljama Evropske unije. U Mađarskoj na vlasti se nalazi Viktor Orban i njegova FIDESZ partija, u Austriji konzervativna Narodna partija Sebastijana Kurca, u Nemačkoj jača pronacistička Alternativa za Nemačku, dok u Poljskoj političkom scenom već dugi niz godina dominira Partija pravo i pravda. S druge strane u Holandiji i Francuskoj raste popularnost populističkih stranaka Mari Le Pen i Gerta Vajldersa koje su, zalažući se za “evropske” vrednosti, postale metafore za netrpeljivost spram svege onoga što nije u skladu s totalitarnim “kvazi-univerzalističkim” nasleđem prosvetiteljske Evrope. Teroristički napadi dižhadističkih organizacija na tlu Evrope nakon Jedanaestog septembra, kao i migrantska kriza u kombinaciji sa dubokoukorenjenom slikom muslimana kao iskonskih neprijatelja poslužile su svim navedenim partijama i pokretima da javnu sferu zatrpaju izuzetno vulgarnim i prodornim rasističkim sloganima i idejama uprenim protiv evropskih muslimana. No, uzevši u obzir navedeni razvoj identiteta Evrope ovako nešto ne bi trebalo ni malo da čudi jer se ne radi ni o kakvom novitetu već o ponovnoj instrumentalizaciji viševekovne mržnje spram muslimanskog Drugog.

Da sve navedeno ne ostane samo na kritici Evrope i pregledu istorijskog razvoja Orijentalizma, koji je mnogima u većoj ili manjoj meri poznat, važno je konstatovati da muslimanima na Zapadu putem insistiranja na islamofobiji preti određeni oblik samoviktimizacije kome se muslimani moraju odupreti. Drugim rečima, važno je da se ne dozvoli da se muslimani isključivoili predominantno posvete neravnopravnom položaju u kome se nalaze, a manje obnovi (tadždidu) načina prmošljanja i emancipaciji zajednice. Jer posve je jasno da se muslimanski svet nalazi u dobokoj krizi i da on pati od boljki poput autokratskih i patrijahalnih političko-društvenih poredaka, korumpiranog pravosuđa, niskog nivoa obrazovanja, rodne diskriminacije i okoštale i poslušničke uleme. Sva navedena pitanja predstavljaju već decenijama u nazad velike prepreke pri razvoju muslimanskih društava i njegovih intelektualnih kapaciteta zbog čega zahtevaju hitne odgovore.
S druge strane samovikitimizacija, to jest igranje na kartu konstantne žrtve može da bude izuzetno primamljivo, kao i utilitarno, u smislu da ona može da ima funkciju snažnog kohezivnog faktora unutar određene identitetske grupe. Međutim, ona sa sobom nosi i mnogostruke opasnosti na različitim nivoima. Pre svega, samoviktimizacija govori da se pripadnici pojedine grupe neprekidno osećaju ugroženo i poniženo od strane drugih. Francuski politikolog Dominik Mojsi u svom sjajnom delu Geopolitika emocija muslimanski svet svrstava u grupu onih koji su zarobljeni u “kulturi poniženja” čije su glavne odlike osećanje nemoći zbog neimanje kontrole nad svojim životima, a samim time i nad svojom budućnošću.

Upravo zbog toga, kako bi bili u poziciji da značajno aktivnije utičemo na svoju sadašnjost i budućnost predominantni fokus trebalo bi staviti na edukaciju i reformu uma muslimana kako bi bili u poziciji da pružimo kvalitativne i inovativne odgovore iz oblasti etike, političke teorije, ekonomije, prava, kao i mnogih drugih oblasti znanja. Na reformi mora da se radi u dva smera – pre svega na učvršćivanju i osnaživanju “vertikale” a zatim i na emancipaciji u “horizontalnoj” ravni. Pod horizontalom mislimo na edukaciju muslimana na polju znanja koje se tiču “sekularnih” nauka, koje bi u isto vreme svoje utemeljenje, smisao i orijentaciju morale da pronalaze u snažnoj postojanosti “vertikale”, to jest oživljavanju izuzetno bogatog nasleđa tradicionalnih saznajnih grana islamskih nauka bez kojih bi sekularni model obrazovanja muslimana u potpunosti izgubio višnje vrednosti. U navedenom kontekstu rad na razumevanju, usvajanju i implementaciji islamske slike sveta koja se u svojoj višeslojnosti reflektuje u Šerijatu mora da bude krucijalan zadatak. Jer, kako to definiše palestinski mislilac Vael Halak, muslimanski identitet se definiše preko Šerijata i bez poštovanja i sleđenja njegove moralno-pravne i etičke dimenzije on zapravo prestaje da postoji. Emancipaciji muslimana i reformi obrazovanja u skladu s islamskom tradicijom i vrednostima značajan deo svog akademskog rada posvetili su neki od najznačajnijih savremenih muslimanskih mislilaca poput Ziauddina Sardara i Tarika Ramadana, kao i grandiozni muslimanski učenjaci iz druge polovine dvadesetog veka Ismail el-Faruki, Fazlur Rahman i jedan od šampiona novije šiitske misli šehid Murteza Mutahari.

Na kraju, značajan trud mora da se usmeri i ka ostvarivanju jedinstva evropskih muslimana koji su potpuno veštački konfrontirani na osnovu etničkih, nacionalnih i mezhebskih razlika. Cilj mora da bude uspostavljanje jedinstvene post-nacionalne i post-mezhebske zajednice muslimana. Naravno, kada govorimo o post-nacionalnoj i post-mezhebskoj zajednice muslimana pod time nikako ne mislimo na poništavanje teoloških, versko-pravnih i kulturoloških razlika jer one svakako jesu pozitivna osobina muslimanskog Umeta, već na ostvarivanje preko potrebne jedinstvene reprezentacije muslimana kojom bi se okončala njihova društvena i politička impotencija. Na navedeni način muslimani će moći da na istinski način pruže otpor i nadirućoj islamofobiji kao i da izađu iz pozicije “objekta” preuzimajući kontrolu nad svojim životima i budućnošću.

algoritam.net